Mnogima od nas je to poznata priča: u praistorijskim vremenima muškarci su bili lovci, a žene sakupljačice. Žene nisu bile fizički sposobne za lov jer se njihova anatomija razlikovala od muškaraca. A pošto su muškarci bili lovci, oni su pokretali ljudsku evoluciju.
Ali ta priča nije tačna, prema istraživanju profesorke antropologije Univerziteta Delaver Sare Lejsi, koje je nedavno objavljeno u časopisu Scientific American i u dva rada u časopisu Američki antropolog.
Lejsi i njena koleginica Kara Okobok sa Univerziteta Notr Dam ispitivale su podelu rada prema polu tokom paleolitske ere, pre otprilike 2,5 miliona do 12.000 godina. Kroz pregled trenutnih arheoloških dokaza i literature, pronašli su malo dokaza koji bi podržali ideju da su uloge dodeljene posebno svakom polu. Tim je takođe pogledao žensku fiziologiju i otkrio da žene nisu bile samo fizički sposobne da budu lovci, već da postoji malo dokaza koji bi potvrdili da nisu lovili.
Lejsi je biološki antropolog koji proučava zdravlje ranih ljudi, a Okobok je fiziolog koji pravi analogije između savremenog doba i fosilnih zapisa. Prijatelji na postdiplomskim studijama, sarađivali su nakon što su se „žalili na brojne radove koji su izašli u kojima se koristila ova podrazumevana nulta hipoteza da pećinski ljudi imaju jaku rodnu podelu rada, da muškarci love, ženke skupljaju stvari. Bili smo kao: „Zašto je to tako podrazumevano? Imamo toliko dokaza da to nije slučaj“, rekla je Lejsi.
Istraživači su pronašli primere jednakosti za oba pola u drevnim alatima, ishrani, umetnosti, sahranama i anatomiji.
„Ljudi su pronalazili stvari u prošlosti i samo su ih automatski odredili muški rod i nisu priznavali činjenicu da svi koje smo pronašli u prošlosti imaju ove markere, bilo u kostima ili u kamenim alatima koji se stavljaju u njihove sahrane. Možemo Ne možemo reći ko je šta napravio, zar ne? Ne možemo reći, ‘Oh, samo mužjaci hvataju kremen’, jer na kamenom oruđu nije ostalo nikakvog potpisa koji nam govori ko ga je napravio“, rekla je Lejsi, misleći na metodu izrađivane su alatke od kamena. „Ali na osnovu dokaza koje imamo, čini se da skoro da nema polnih razlika u ulogama.
Tim je takođe ispitao pitanje da li anatomske i fiziološke razlike između muškaraca i žena sprečavaju žene da love. Otkrili su da muškarci imaju prednost u odnosu na žene u aktivnostima koje zahtevaju brzinu i snagu, kao što su sprint i bacanje, ali da žene imaju prednost u odnosu na muškarce u aktivnostima koje zahtevaju izdržljivost, kao što je trčanje. Oba skupa aktivnosti su bila neophodna za lov u drevnim vremenima.
Tim je istakao ulogu hormona estrogena, koji je istaknutiji kod žena nego kod muškaraca, kao ključnu komponentu u davanju te prednosti. Estrogen može povećati metabolizam masti, što mišićima daje dugotrajniji izvor energije i može regulisati razgradnju mišića, sprečavajući mišiće da se troše. Naučnici su pratili receptore estrogena, proteine koji usmeravaju hormon na pravo mesto u telu, unazad do pre 600 miliona godina.
„Kada dublje pogledamo anatomiju i savremenu fiziologiju, a onda zapravo pogledamo skeletne ostatke drevnih ljudi, nema razlike u obrascima traume između muškaraca i žena, jer se oni bave istim aktivnostima“, rekla je Lejsi.
Tokom paleolita, većina ljudi je živela u malim grupama. Za Lejsi, ideja da će samo deo grupe loviti nije imala smisla.
„Vi živite u tako malom društvu. Morate biti zaista, zaista fleksibilni“, rekla je ona. „Svako mora da bude u mogućnosti da preuzme bilo koju ulogu u bilo kom trenutku. To se jednostavno čini kao očigledna stvar, ali ljudi to nisu tako shvatali.“
Teorija o muškarcima kao lovcima i ženama kao sakupljačima prvi put je postala poznata 1968. godine, kada su antropolozi Richard B. Lee i Irven DeVore objavili „Man the Hunter“, zbirku naučnih radova predstavljenih na simpozijumu 1966. Autori su tvrdili da lov na naprednu ljudsku evoluciju dodavanjem mesa praistorijskoj ishrani, doprinoseći rastu većeg mozga, u poređenju sa našim rođacima primatima. Autori su pretpostavili da su svi lovci bili muškarci.
Lejsi ukazuje na tu rodnu pristrasnost prethodnih naučnika kao razlog zašto je koncept postao široko prihvaćen u akademskoj zajednici, da bi se na kraju proširio na popularnu kulturu. Televizijski crtani, igrani filmovi, muzejski eksponati i udžbenici ojačali su tu ideju. Kada su naučnice objavile suprotno istraživanje, njihov rad je uglavnom ignorisan ili obezvređen.
„Bilo je žena koje su objavljivale o ovome 70-ih, 80-ih i 90-ih, ali njihov rad se stalno svodio na: „Oh, to je feministička kritika ili feministički pristup“, rekla je Lejsi. „Ovo je bilo pre bilo koga. Izašao je rad na genetici i dosta rada na fiziologiji i ulozi estrogena. Želeli smo da obojica popravimo argumente koje su već izneli i da tome dodamo sve nove stvari.“
Lejsi je rekla da teorija „čovek lovac“ nastavlja da utiče na disciplinu. Iako priznaje da je potrebno mnogo više istraživanja o životima praistorijskih ljudi – posebno žena – ona se nada da će njen stav da je rad bio podeljen na oba pola postati osnovni pristup za istraživanje u budućnosti.
Tokom 3 miliona godina, i mužjaci i ženke su učestvovali u prikupljanju sredstava za život za svoje zajednice, a zavisnost od mesa i lova su pokretala oba pola, rekla je Lejsi.
„To nije nešto što su radili samo muškarci i da je stoga muško ponašanje pokrenulo evoluciju“, rekla je ona. „Ono što danas uzimamo kao de fakto rodne uloge nije svojstveno, ne karakteriše naše pretke. Bili smo veoma egalitarna vrsta milionima godina na mnogo načina.“
