Počelo je pre 20 godina ogromnom kravatom kojom je bila opasana rimska Arena u Puli. Kasnije se 18. oktobar etablirao kao Dan kravate. Samo, da li je kravata stvarno poreklom iz Hrvatske?
Za instituciju „Academia Cravatica“ iz Zagreba koja je, kako piše na njenoj internet-stranici, posvećena proučavanju, očuvanju i unapređenju kravate kao hrvatske i svetske baštine, dileme nema: kravata je poreklom iz Hrvatske.
Tvrdi se da su hrvatski vojnici nekada kao znak prepoznavanja nosili maramu oko vrata, koja je potom, od 17. veka, počela da osvaja Evropu. Taj komad platna navodno je bio posebno popularan u Francuskoj. U francuskoj reči „cravate“ nazire se reč „Croatie“ (Hrvatska).
Ali, nije to baš tako jednostavno, kaže Andrea Francen, kustoskinja Švajcarskog nacionalnog muzeja u Cirihu, gde je 2014. godine bila postavljena velika izložba na tu temu.
„Naša istraživanja tada su pokazala da poreklo kravate i njeno značenje sve do danas nisu sasvim razjašnjeni“, upozorava Francen.
S jedne strane, prethodnica kravate bila je kragna.
„Pokrivač za ramena, većinom od finog lana, pričvršćivan je uzicama na kojima su često bile posebno ukrašene rese“. Dakle, moguće je da se kravata razvila i kao produžetak tih resa.
S druge strane, prvi trendeseteri što se tiče kravate mogli su da budu i rimski legionari, napominje Švajcarkinja. Ti vojnici su nosili maramu koju su zvali „Focale“ i koja ih je štitila od hladnoće. Francen podseća da su se vojna odeća i moda uvek međusobno inspirisale – što nas opet vraća na hrvatske vojnike.
U svakom slučaju, Hrvati su 18. oktobra 2003. krenuli u ofanzivu i opasali rimsku Arenu u Puli ogromnom crvenom kravatom. Iz te akcije nastao je Svetski dan kravate.
Kravati, koja se u današnjem obliku etablirala u 19. veku, zaista je potrebna podrška. Jer, ona se sve ređe nosi. Sve od šezdesetih godina u Nemačkoj nije bilo zamislivo da neko dođe u pozorište ili restoran bez kravate. A danas? „Danas se pre začude i pitaju te: ‘Da li se nešto dogodilo tvojoj baki, ideš na sahranu?’“, kaže Jan Mezen, koji zajedno sa svojom sestrom Barbarom vodi firme „Ascot“, „Hemley“ i „Schartz & Co“.
One imaju zajedničko sedište u Krefeldu – to su danas poslednji proizvođači kravata od nekada njih nekoliko stotina u tzv. „gradu somota i svile“, kako su nazivali Krefeld.
Mezen potvrđuje da su izazovi veliki, ali najvažnije je, smatra, „da ispunjavamo svoje obaveze prema radnicima, ali i da na kraju godine ostvarimo toliku dobit, da sestra i ja ne izgubimo volju za ovaj posao“.
Do sada je to očigledno uspevalo. Firma „Ascot“ postoji od 1908. godine i u međuvremenu ju je preuzela već četvrta generacija vlasnika. I dok u pozadini zuje mašine koji istovremeno mogu da proizvedu 16 pletenih kravata, Meze oduševljeno priča: „Ovo su lepe stvari. Možete da uzmete materijale u ruke i uvek se tome obradujete“.
U Krefeldu se koriste vuna, pamuk, svila, a povremeno i poliester. Za kožu, modni greh iz osamdesetih, nema mesta. Ali, Mezen na sve to gleda opušteno i kaže da su upravo mladi ljudi tih godina pomogli kravati da ponovo postane popularna. I zato se, napominje, u to vreme morala prihvatiti i koža – isto kao i motivi sa Miki Mausom.
Danas se kravata nosi uglavnom samo u svečanim prilikama, recimo na venčanjima. U svakodnevici se sve ređe viđa, sa žaljenjem kaže Asfa-Vosen Aserate, autor bestselera.
„Banke su bile poslednji rezervati, ali i ta tvrđava je pala“, kaže autor poreklom iz etiopske carske porodice, koji živi u Frankfurtu., i dodaje: „Ja sam možda poslednji čovek koji u svakoj prilici nosi kravatu“.
Naravno, nije sve baš tako crno, ističe Jan Mezen.
„Još uvek ima ljubitelja kravata“, kaže on i dodaje da kravata ima još jednu prednost: „U određenom trenutku na vratu počinju da se pojavljuju bore. Lepo je kad mogu da se sakriju“.
