Stručnjaci za ishranu već dugi niz godina prepoznaju da zapadnjačka dijeta bogata mastima i šećerom može biti iza uzroka gojaznosti, ali debata je vodila oko primarnog krivca — unosa previše kalorija? Specifične namirnice kao što su ugljeni hidrati ili masti? To je dovelo do toga da neke grupe preporučuju smanjenje šećera, neke smanjenje unosa ugljenih hidrata, dok druge veruju da je ključ u smanjenju hrane bogate mastima.
Rad objavljen danas u časopisu Gojaznost sugeriše da ove teorije nisu nekompatibilne jedna sa drugom i da se sve mogu spojiti u jedan jedinstveni put koji se usredsređuje oko jednog istinskog pokretača: fruktoze.
Prema Richardu Johnsonu, MD, istraživaču medicinskog kampusa Anschutz Univerziteta Kolorado, i njegovim kolegama, primarni problem u gojaznosti je fruktoza, koja je prisutna u šećeru za hranu i visoko fruktoznom kukuruznom sirupu. Fruktoza se takođe može napraviti u telu iz ugljenih hidrata (naročito glukoze). Kada se fruktoza metaboliše, ona smanjuje aktivnu energiju u telu (poznatu kao ATP ili adenozin trifosfat) što izaziva glad i unos hrane.
Ono što Džonson naziva „hipotezom preživljavanja fruktoze“ objedinjuje većinu hipoteza o pretilosti u ishrani, uključujući dve koje su bile najnekompatibilnije jedna sa drugom – teoriju energetskog balansa, koja predlaže da previše hrane (i prvenstveno masti) pokreće gojaznost, i model ugljeni hidrati-insulin, koji stavlja ugljene hidrate u centar povećanja telesne težine.
„U suštini, ove teorije, koje stavljaju niz metaboličkih i dijetetskih pokretača u centar epidemije gojaznosti, sve su delovi slagalice ujedinjene jednim poslednjim delom: fruktozom“, kaže Džonson. „Fruktoza je ono što pokreće naš metabolizam da pređe u režim niske snage i izgubi kontrolu nad apetitom, ali masna hrana postaje glavni izvor kalorija koji podstiču debljanje.“
Da bi se ove teorije posebno ujedinile, Džonson kaže da možemo pogledati životinje koje hiberniraju kao primer. Kada smo gladni i nemamo dovoljno aktivne energije, prelazimo u režim preživljavanja. Životinje znaju da traže hranu kada nivoi energije počnu da opadaju; zašto medvedi jedu voće da bi se pripremili za zimu. Voće je hrana sa visokim sadržajem fruktoze, a fruktoza značajno guši aktivnu energiju. Masnoća deluje kao uskladištena energija, ali jedenje hrane sa visokim sadržajem fruktoze blokira zamenu aktivne energije iz skladištenja masti, održavajući aktivnu energiju na niskom nivou poput medveda koji se priprema za dug zimski san.
„Ova teorija gleda na gojaznost kao na stanje niske energije“, kaže Džonson. „Identifikovanje fruktoze kao kanala koji preusmerava aktivnu zamenu energije na skladištenje masti pokazuje da je fruktoza ono što pokreće energetski disbalans, što objedinjuje teorije.
Iako je potrebno više rada da bi se u potpunosti potvrdila ova objedinjujuća hipoteza, ovo je prvi korak koji daje nadu u potencijalnom identifikovanju ciljanijih prevencija gojaznosti i srodnog upravljanja metaboličkom neravnotežom.
