Najmanje 1.000 ptica ubijeno je u jednom danu početkom oktobra, kada su se sudarile sa jednom zgradom u Čikagu, McCormick Place — najvećim kongresnim centrom u Severnoj Americi. Paradigma arhitektonskog modernizma, McCormick Place je građen u fazama od 1960. do 2017. godine i predstavlja gigant od čelika, betona i stakla.
Iako nije posebno visoka po savremenim standardima, gotovo neprekinuta staklena fasada zgrade predstavlja problem za ptice, posebno noću kada ih briljantno osvetljena unutrašnjost izaziva zbunjenost. Hiljadu ubijenih tog dana bio je mali deo od miliona ptica selica koje su se kretale na jug preko kontinenta do svojih zimovališta – putovanje koje ove životinje obavljaju dva puta godišnje.
Ono što ovu masovnu smrt ptica čini neobičnim nije broj uginulih životinja (Američka organizacija za zaštitu ptica procenjuje da do milijardu ptica svake godine doživi istu sudbinu), već to što je izazvalo toliko pažnje javnosti. To je bilo zahvaljujući Chicago Bird Collision Monitors, volonterskoj grupi koja beleži napade ptica u gradu od 2003. Prema njihovoj evidenciji, ovo je bio najveći broj uginulih ptica zabeležen u krugu jedne zgrade tokom jednog dana.
Jedan od načina da se spreči udar ptica je da se više pažnje posveti dizajnu staklenih zgrada u gradovima. Čikago je dao primer za ovo 2009. godine, kada je završen Akua Tover američke arhitekte Jeanne Gang. Njena talasasta fasada i staklo sa ivicama delimično su dizajnirani da spreče ptice da lete kroz prozore zgrade. Fritirano staklo je štampano mastilom i sadrži ultra-sitne čestice mlevenog stakla, dajući mu mat ili na neki drugi način blago neproziran izgled.
Ovo je bio samo jedan aspekt Gangovog nastojanja da „naturalizuje“ neboder — zgrade koje su obično sastavljene od pravih linija zbog čeličnih ili betonskih okvira. Kao što je katalonski arhitekta Antoni Gaudi jednom rekao: „U prirodi nema ravnih linija ili oštrih uglova.
Akua Tover ima zakrivljene balkone da omekša tvrde ivice inače konvencionalnog nebodera. Efekat talasastog talasanja takođe služi za minimiziranje smicanja vetra i stvaranje senke. U tandemu sa fritiranim staklom, reflektujuća svojstva i čvrste ivice stakla su prigušene, pomažući da se spreči zabuna, posebno noću.
Toranj pokazuje kako arhitektonske karakteristike koje se obično biraju da poboljšaju ljudske živote mogu takođe koristiti drugim organizmima. Ovaj izazov je prihvatila arhitekta iz Buffala Džojs Hvang u svom projektu No Crash Zone iz 2015. Hvang je privremeno primenila šare na prozore Centra Salivan u Čikagu, navodno da odvrati ptice od letenja u staklo, ali i da doda estetiku interesovanje za sam materijal.
Hvang je tvrdio da arhitekte i dalje mogu da koriste staklo u zgradama – ali uz malo mašte, mogu da ugrade grafičke ukrase koji će zadovoljiti nas kao i druga stvorenja (ili možda samo da im ne odvlače pažnju).
Dizajnerska rešenja koja se lakše primenjuju uključuju film pogodan za ptice: laminat tačaka nanesen na staklo kako bi pomogao pticama da vide prozore kao objekte, a ne kao providne, što minimizira rizik od sudara. Ovu funkciju usvojili su Univerzitet Kolumbija u Njujorku i nekoliko drugih zgrada u gradu, uključujući hotel, groblje, poštu i trajektni terminal.
Čini se da je način na koji ljudi koriste veštačko svetlo teže rešivi problem kada je u pitanju briga o pticama.
2019. godine otkriveno je da je godišnja instalacija Tribute in Light, koja se održava u Njujorku svake godine povodom obeležavanja godišnjice napada 11. septembra, izazvala dezorijentaciju i iscrpljenost ptica selica. Ptice su privučene visokim snopovima svetlosti dugim četiri milje, skrećući sa svojih migratornih ruta i bivaju zarobljene spektaklom.
2020. godine doneta je odluka da se svetla povremeno gase, a zatim ponovo pale kako bi se, čak i ako se ptice dezorijentišu, oporavile i nastavile svojim putem.
Studija iz 2021. sprovedena u Čikagu pokazala je širu primenu ovog principa: gašenjem polovine svetla u većim zgradama noću, sudari ptica mogu se smanjiti za bilo šta od šest do 11 puta. U vreme pisanja ovog teksta, u Njujorku se raspravlja o promeni zakona kojim bi se zabranilo noćno osvetljenje nenaseljenih zgrada. Mnoge sudnice, biblioteke i javne škole u gradu već gase svoja svetla tokom sezone seobe ptica.
Neizvesno je da li ove promene mogu da podstaknu širu transformaciju stavova prema veštačkom svetlu u gradovima. Na kraju krajeva, noćno osvetljenje je povezano sa kulturom gradova 24/7, u kojoj su prirodni ciklusi svetlosti i tame odavno proterani. Danas, osvetljeni grad potamne samo u ekstremnim okolnostima, kao što su rasprostranjeni nestanci struje širom Njujorka koji su usledili nakon uragana Sendi u oktobru 2012.
Ipak, ljudi bi mogli da izaberu druge načine da koriste manje veštačkog svetla. Tama je vitalni deo prirode. To je sredstvo kojim se životinje i biljke odmaraju i sklanjaju. Za ptice selice, tama je sigurno mesto; takođe im omogućava da percipiraju svet onako kako im je potrebno, uz svetlost meseca i zvezda (i njihovu osetljivost na Zemljino magnetno polje) koji vode njihova duga putovanja.
Briga o pticama selicama bi takođe mogla da dovede do većeg uvažavanja tamnog neba. Učiniti noćne gradove prilagođenijim pticama moglo bi pomoći ljudima da se ponovo povežu sa lepotom i strahopoštovanjem koje ovi vidici izazivaju.
