Utvrđeno je da su žive vakcinacije koje su date deci koja su prethodno dobila transplantaciju jetre ili bubrega bezbedne i podstakle su imuni odgovor da se zaštiti od nekoliko životno opasnih stanja, prema novoj studiji objavljenoj u JAMA Netvork Open.
Studiju, zasnovanu na podacima iz 18 centara za transplantaciju organa, koautori su Lara Danziger-Isakov, MD, MPH, privremeni direktor Odeljenja za infektivne bolesti u Sinsinatiju za decu, i Ejmi Feldman, MD, MSCS, medicinski direktor Program transplantacije jetre u Dečjoj bolnici u Koloradu.
Rezultati su važni jer stope malih boginja, zauški i virusa varičela-zoster koji izazivaju vodene boginje rastu na nacionalnom i međunarodnom nivou, ostavljajući imunokompromitovanu decu u riziku od stanja opasnih po život, kaže Danziger-Isakov, viši autor studije.
„Ovo pomera paradigmu pristupa zaštiti ove ranjive populacije gde su žive virusne vakcine ranije izbegavane“, kaže Danciger-Isakov. „Ovo bi trebalo da omogući deci koja su dobila transplantaciju organa da se integrišu u svoje zajednice sa više samopouzdanja i smanjenim rizikom od dobijanja vodenih boginja ili malih boginja, koje su se ponovo pojavile.
Globalni porast broja malih boginja i zaušnjaka pogoršan je smanjenjem imuniteta stada jer su milioni doza vakcine propušteni tokom pandemije COVID-19, ostavljajući primaoce neimunih transplantiranih organa u značajnom riziku od izlaganja zajednice, infekcije, bolesti i smrti od infekcije divljeg tipa, kaže se Feldman, prvi autor studije.
„Sticanje malih boginja i varičele u zajednici je pravi rizik za decu sa oslabljenim imunitetom u današnjem svetu“, kaže Feldman. „Ove infekcije mogu biti fatalne za primaoce transplantacije. Biti u stanju da daju žive vakcine nakon transplantacije i da obezbede imunitet, je ključno.“
Istorijski gledano, žive vakcine za zaštitu od malih boginja, zauški, rubeole (MMR) i virusa varičela-zoster (VZV) nisu bile preporučene nakon transplantacije čvrstog organa zbog zabrinutosti oko teoretskog rizika od infekcije soja vakcine kod dece sa oslabljenim imunitetom. Međutim, autori su prijavili da nema ozbiljnih neželjenih događaja uočenih nakon žive vakcinacije dece uključene u ispitivanje između 1. januara 2002. i 28. februara 2023. godine.
Primaoci transplantacije koji su učestvovali u ispitivanju primili su jednu do tri doze MMR vakcine i/ili jednu do tri doze VZV vakcine. Kohorta je uključivala 281 dete na hroničnim imunosupresivnim lekovima sa srednjom starošću od 8,9 godina u vreme prve vakcine nakon transplantacije. Srednje vreme od transplantacije do upisa u studiju bilo je 6,3 godine. Podaci o bezbednosti su prikupljani nakon svake vakcinacije, a nivoi antitela su mereni na nula do tri meseca i godinu dana nakon vakcinacije.
Većina dece je razvila zaštitna antitela nakon vakcinacije—72% za varičelu, 86% za boginje, 83% za zauške i 99% za rubeolu. Godinu dana nakon vakcinacije, većina dece koja su razvila zaštitna antitela zadržala je tu zaštitu—77% za varičelu, 92% za male boginje, 83% za zauške i 94% za rubeolu. Petoro dece je razvilo kliničku varičelu, ali su se sva njihova stanja rešila u roku od jedne nedelje.
Nalazi sugerišu da žive vakcinacije mogu biti bezbedne i imunogene nakon transplantacije čvrstih organa kod odabranih pedijatrijskih primaoca i mogu pružiti zaštitu od cirkulišućih malih boginja, zauški i varičele. Potrebna su dalja istraživanja da bi se razumelo dugoročno održavanje imuniteta nakon vakcinacije dece kojoj su transplantirani organi, kao i faktori povezani sa imunološkim odgovorom i kliničkom zaštitom, napominju autori.