Najrasprostranjenija klasa antidepresiva je – konačno – pokazala da povećava veze u ljudskom mozgu.
Ovo otkriće nudi uverljivo biološko objašnjenje za odloženi odgovor na lečenje lekom i moglo bi pomoći u razvoju novih ciljanih tretmana.
Nije jasno zašto je potrebno toliko dugo – obično nekoliko nedelja – da bi selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI) postigli primetne prednosti. Razumevanje kašnjenja moglo bi pomoći medicinskim radnicima da ohrabre pacijente da nastave sa lečenjem i pruži nadu milionima pogođenim razornim stanjem.
U prvoj studiji ove vrste na ljudima, globalni tim je izmerio fizičke promene u neuronskim vezama (sinapsama) nakon tretmana SSRI kod zdravih odraslih osoba.
„Otkrili smo da je kod onih koji su uzimali SSRI tokom vremena došlo do postepenog povećanja sinapsi u neokorteksu i hipokampusu mozga“, kaže neuronaučnik Gitte Knudsen iz Univerzitetske bolnice u Kopenhagenu u Danskoj.
Povećanje nivoa neurotransmitera serotonina u mozgu odgovorno je za efekte SSRI-a na podizanje raspoloženja. Nažalost, oni ne rade za sve, a naučnici još ne znaju njihov precizan mehanizam delovanja.
Pretpostavlja se da SSRI povećavaju sinaptičku plastičnost u ljudskom mozgu. Smatra se da je ova sposobnost sinapsi da ojačaju ili oslabe tokom vremena važna za učenje, pamćenje i regulaciju raspoloženja.
Da bi se testirala hipoteza, sprovedeno je dvostruko slepo, polu-randomizovano kontrolisano ispitivanje na 32 odrasle osobe bez istorije depresije. Učesnici su nasumično raspoređeni da uzimaju dnevne doze od 20 miligrama bilo escitaloprama (SSRI) ili placeba do 5 nedelja.
Istraživači su koristili pozitronsku emisionu tomografiju (PET) za merenje nivoa proteina u mozgu koji se zove sinaptički glikoprotein vezikula 2A (SV2A). Nivo SV2A proteina u mozgu ukazuje na prisustvo sinapse. Viši nivoi u određenom području označavaju veću gustinu sinapsi u tom regionu.
Skeniranje je otkrilo značajne razlike između grupa u progresiji sinaptičke gustine. Ljudi koji su uzimali escitalopram pokazali su više nivoe SV2A u svom neokorteksu i hipokampusu u poređenju sa onima koji su uzimali placebo.
Neokorteks, koji zauzima otprilike polovinu zapremine našeg mozga, je složena struktura odgovorna za mentalne procese višeg nivoa kao što su emocije, čulna percepcija i spoznaja. Oni koji su uzimali escitalopram pokazali su manja povećanja nivoa SV2A u hipokampusu, oblasti duboko u našem mozgu koja nam pomaže da pamtimo i učimo.
„To ukazuje da SSRI povećavaju sinaptičku gustinu u područjima mozga koja su kritično uključena u depresiju“, kaže Knudsen.
„Ovo bi na neki način ukazalo da sinaptička gustina u mozgu može biti uključena u to kako ovi antidepresivi funkcionišu, što bi nam dalo metu za razvoj novih lekova protiv depresije.“
Važno je da je trebalo neko vreme da se ove razlike pojave. Za kontekst, nije bilo značajnih razlika u gustini SV2A između grupa koje su primale escitalopram i placebo nakon prosečnih 29 dana.
Analiza je pokazala da je povećanje sinaptičke gustine bilo veće kod ljudi koji su uzimali escitalopram duže vreme.
„Naši podaci sugerišu da se sinapse stvaraju tokom perioda od nekoliko nedelja, što bi objasnilo zašto je potrebno vreme da se efekti ovih lekova aktiviraju“, objašnjava Knudsen. „Nismo videli nikakav efekat kod onih koji su uzimali placebo.“
Angažovanje subjekata bez dijagnoze omogućilo je proučavanje potencijalnih efekata SSRI na sinaptičku plastičnost bez mešanja kliničkih simptoma ili patologije mozga. Potrebno je više istraživanja da bi se otkrilo da li se to dešava i kod ljudi sa depresijom i da li je povezano sa kliničkim poboljšanjem.
„Kašnjenje u terapijskom delovanju antidepresiva je zagonetka za psihijatre još od kada su prvi put uočeni pre više od 50 godina“, kaže Dejvid Nat, neuropsihofarmakolog sa Imperijal koledža u Londonu, koji nije bio uključen u istraživanje.
„Dakle, ovi novi podaci kod ljudi koji koriste najsavremenije slike mozga da bi pokazali povećanje moždanih veza koje se razvijaju tokom perioda u kojem se depresija podiže veoma su uzbudljivi.“
Studija je prihvaćena za objavljivanje u recenziranom časopisu i predstavljena je na konferenciji Evropskog koledža za neuropsihofarmakologiju.