Kako se klima zagreva, postoji velika zabrinutost da će Zemljin okean izgubiti kiseonik. Studija koju su okeanografi sa Havajskog univerziteta u Manoi objavili u Geophisical Research Letters, otkrila je da je zaključan u drevnim dubokomorskim sedimentima dokaz za gubitak kiseonika u svetskom okeanu tokom prošlih glacijalnih perioda, što ukazuje da je rasprostranjen gubitak kiseonika sa trenutnim klimatskim promenama možda nije trajna.
Naučnici su prvi izmerili kiseonik u okeanima 1960-ih. Od tada su primetili smanjenje nivoa u srednjim dubinama okeana — fenomen koji se delimično može objasniti činjenicom da toplije vode sadrže manje kiseonika. Manje kiseonika u vodi može dovesti do gubitka staništa za ribe i druge morske vrste kojima je potreban kiseonik za disanje. Ako se prirodni regioni sa niskim sadržajem kiseonika u istočnom Pacifiku prošire u toplijoj klimi, ribolov na pacifičkim ostrvima bi mogao biti značajno pogođen.
„Na kraju, bilo bi od pomoći kada bismo znali kako su se regioni okeana sa niskim sadržajem kiseonika promenili sa prošlim klimatskim promenama“, rekao je Nik Hoko, vodeći autor studije i docent za okeanografiju, na UH Manoa školi za nauku o okeanu i Zemlji. i tehnologija (SOEST).
„Međutim, problem je u tome što je kiseonik gas, tako da nemamo rezervoare prošlih okeana za testiranje sadržaja kiseonika. Naša nova studija se zasniva na prethodnom radu gde smo otkrili da su vodena tela sa malo kiseonika u Pacifiku obogaćena u metalnom kobaltu.“
„Jedan od najvećih izvora kobalta u okeane je mesto gde se zone sa nedostatkom kiseonika ukrštaju sa epikontinentalnim pojasom, izvlače kobalt sa polica, a zatim ga transportuju preko okeana u oblaku vode sa niskim sadržajem kiseonika“, rekla je Rea Forman iz studije. -autor i istraživač okeanografije u SOEST-u. „Kobalt je naknadno ugrađen u minerale koji se talože na morsko dno i čuvaju u sedimentnom zapisu.“
Istraživači su analizirali sedimente morskog dna iz proteklih 145.000 godina, vremenski okvir koji uključuje poslednje veliko ledeno doba. Pronašli su više kobalta u sedimentima iz prošlih ledenih doba, u poređenju sa novijim sedimentima.
„To znači da je došlo do nakupljanja kobalta u Pacifiku tokom poslednjeg ledenog doba“, rekao je Havco. „Budući da je visok kobalt zamenik ili zamenica za nizak kiseonik, to ukazuje da su u to vreme verovatno postojali veći regioni voda sa niskim sadržajem kiseonika u Pacifiku.
Jedno predloženo objašnjenje da je voda sa niskim sadržajem kiseonika češća u hladnim klimama je promena u cirkulaciji okeana koja prati klimatske promene. Danas složene struje koje teku od zapada ka istoku pomažu u dodavanju kiseonika srednjim dubokim vodama tropskog Pacifika.
„Ako ove struje oslabe, kiseonik u Pacifiku bi opao“, rekao je Havco. „Ovo je ono što mislimo da se dogodilo tokom poslednjeg glacijalnog perioda. Ali ne znamo koliko će snažno – ili koliko brzo – ove struje reagovati na zagrevanje okeana.“
To bi moglo značiti da su ribe i druge vrste u stanju da se prilagode promjeni kiseonika sve dok su ove promjene dovoljno spore, kao što se čini da se dešavalo u prošlosti.
„Moramo da smanjimo emisije što je pre moguće da bismo kupili vreme da se ovi ekosistemi prilagode klimatskim promenama na koje smo već zaključani na osnovu poslednjih 150 godina emisije ugljenika“, dodao je Havco.
