Ako gledate dete kako u čudu gleda u treperavu sveću na svojoj prvoj rođendanskoj torti, jasno je da se nešto dešava iza tih velikih, nevinih očiju.
Nije uvek bilo ovako. Premotajte sat unazad, sa radoznalog odojčeta na novorođenče do oplođenog jajeta, sve je teže prepoznati tu svest.
Osim filozofskog izazova definisanja svesti, naučnicima je takođe bilo teško da precizno odrede kada mreža neurona u razvoju ima dovoljno složenosti da ne samo oseti, već i da percipira svoju okolinu.
Neki sugerišu da se svest pojavljuje mnogo meseci nakon rođenja, ne mnogo pre tog prvog rođendana. Drugi smatraju da bi naši prvi trenuci svesti mogli biti sa nama ubrzo nakon rođenja.
„Skoro svako ko je držao novorođenče pitao se kako je, ako ništa drugo, biti beba“, kaže Tim Bejn, filozof sa Univerziteta Monaš u Australiji.
„Ali, naravno, ne možemo da se setimo svog detinjstva, a istraživači svesti nisu se složili oko toga da li se svest javlja ‘rano’ (pri rođenju ili ubrzo posle) ili ‘kasno’ – do jedne godine života, ili čak mnogo kasnije.
Da bi sumirali trenutno stanje napretka na temu, Bejn i mali tim neuronaučnika i filozofa iz Australije, Nemačke, SAD i Irske izvršili su pregled dosadašnje literature.
Prema njihovim nalazima, postoji dovoljno dokaza da se argumentuje u korist ranog stanja svesti, koje bi moglo da funkcioniše mnogo pre rođenja.
Svest je crna rupa neurologije; singularnost skrivena horizontom događaja subjektivnog iskustva kome niko drugi ne može pristupiti. Možemo samo pretpostaviti da drugi mozgovi – poput našeg sopstvenog – mogu da pretvore akustične vibracije u pesme radosti i tuge, elektromagnetne talase u plavo nebo i tople zalaske sunca, ili miris kože u majčinsko uverenje.
Bez ikakvog smislenog načina da se razlikuje svesna akcija od nesvesne reakcije, fizička teorija ljudske svesti nastavlja da izaziva istraživače. Jedva razumemo kako to funkcioniše u zrelom mozgu, a kamoli u onom koji je još u izgradnji.
Ni implikacije nisu trivijalne, protežu se dalje od neurologije u računarstvo, etiku, pa čak i pravo.
Bez sredstava da dele bilo kakvu potencijalnu percepciju sveta, nekada se pretpostavljalo da bebe nemaju pravu svest.
Tokom većeg dela istorije, sve do 20. veka, medicinske procedure su se mogle sprovoditi na novorođenčadi sa minimalnim analgeticima, ako ih uopšte ima, pod uverenjem da im nedostaje svest neophodna da bi se bolni stimulansi registrovali kao uznemirujući.
Autori ovog najnovijeg pregleda predstavljaju četiri reda dokaza koji podržavaju pojavu svesti blizu rođenja, navodeći naprednu povezanost u mozgu, indikatore pažnje, istraživanja koja uključuju integraciju informacija iz različitih čula i fizičke markere uključene u iznenađenje i preorijentaciju pažnje. .
„Naši nalazi sugerišu da novorođenčad mogu da integrišu senzorne i razvojne kognitivne odgovore u koherentna svesna iskustva kako bi razumela akcije drugih i planirala sopstvene odgovore“, kaže psiholog sa Triniti koledža u Londonu Lorina Naci.
To ne znači nužno da se svest iznenada uključuje pri rođenju, ali da možemo očekivati postepeno buđenje iskustva koje se razvija kako se sinapse spajaju, čula stapaju, a spoznaja gradi modele koji se mogu osporiti kako se pojavljuju novi stimulansi.
Pitanja o tome da li je svest delimična ili potpuna, da li fetusi sanjaju, ili čak kako bismo se mogli odnositi prema sopstvenoj svesti novorođenčeta, još uvek su daleko od odgovora.
Kako se tehnike skeniranja mozga poboljšavaju i možemo bolje mapirati složena spleta neuroloških mreža kako rastu, možda ćemo shvatiti svest kao kontinuum.
