Dok otkriva nove detalje o jednoj od najpoznatijih operacija CIA svih vremena — odvlačenju šest američkih diplomata koji su izbegli zaplenu američke ambasade u Iranu 1979. godine — obaveštajna agencija je po prvi put priznao i nešto drugo, piše AP.
CIA sada zvanično opisuje državni udar u Iranu iz 1953. koji je podržala u kojem je svrgnut njegov premijer i učvršćena vladavina šaha Mohameda Reze Pahlavija kao nedemokratska.
Drugi američki zvaničnici su davali slične primedbe u prošlosti, ali priznanje CIA-e u podcastu o istoriji agencije dolazi pošto je veći deo njene zvanične istorije puča i dalje poverljiv 70 godina nakon puča. To komplikuje razumevanje javnosti o događaju koji još uvek odjekuje, pošto su tenzije između Teherana i Vašingtona i dalje visoke zbog nuklearnog programa Islamske Republike koji brzo napreduje, njenog pomaganja grupa milicija širom Bliskog istoka i dok se suzbija protiv neslaganja.
„Rukovodstvo CIA-e je posvećeno tome da bude što otvorenije prema javnosti“, navodi agencija u saopštenju odgovarajući na pitanja Asošiejted presa. „Agencijski podkast je deo tog napora – i znali smo da ako želimo da ispričamo ovu neverovatnu priču, važno je da budemo transparentni o istorijskom kontekstu koji okružuje ove događaje i ulozi CIA-e u tome.
U odgovoru na pitanja AP-a, iranska misija pri Ujedinjenim nacijama opisala je državni udar iz 1953. godine kao „početak nemilosrdnog američkog mešanja u unutrašnje stvari Irana“ i odbacila priznanja SAD.
„Prihvatanje SAD nikada se nije pretvorilo u kompenzacione akcije ili istinsku posvećenost da se uzdrže od budućeg mešanja, niti je promenilo svoju subverzivnu politiku prema Islamskoj Republici Iran“, navodi se u saopštenju misije.
CIA-in podkast, nazvan „Dosijei Lenglija“, pošto se njeno sedište nalazi u Lengliju u Virdžiniji, fokusirao je dve nedavne epizode na priču o bekstvu šest američkih diplomata. Dok se krio u kući kanadskog ambasadora u Iranu, tim od dva člana CIA-e ušao je u Teheran i pomogao im da odlete iz zemlje dok su se pretvarali da su članovi ekipe koja izviđa izmišljeni naučnofantastični film.
Kapar, ponovo ispričan u filmu „Argo“ nagrađenom Oskarom 2012. u režiji Bena Afleka i u kojem glumi, ponudio je dramatizovanu verziju operacije, pri čemu Aflek igra pokojnog oficira CIA-e Antonija „Tonija“ Mendeza. Podcast je po prvi put identifikovao drugog oficira CIA-e koji je pratio Mendeza, navodeći ga kao agencijskog lingvista i stručnjaka za eksfiltraciju Eda Džonsona. Ranije je u javnosti bio poznat samo pod pseudonimom „Hulio“.
„Rad sa šestorkom — ovo su početnici“, priča Džonson u intervjuu koji je emitovao podkast. „Bili su to ljudi koji nisu bili obučeni da lažu vlasti. Nisu bili obučeni da budu tajni, neuhvatljivi.“
Ali u podcastu, još jedna kratka razmena se fokusira na državni udar iz 1953. godine.
U njemu, portparol CIA-e i voditelj podkasta Valter Trosin navodi tvrdnje istoričara agencije da je većina tajnih aktivnosti CIA-e u njenoj istoriji „podsticala“ narodno izabrane vlade.
„Ipak, treba da priznamo da je ovo, dakle, zaista značajan izuzetak od tog pravila“, kaže Trosin o puču iz 1953. godine.
Istoričar CIA Brent Giri, koji se pojavljuje u podkastu, se slaže.
„Ovo je jedan od izuzetaka od toga“, kaže Giri.
Sedam decenija kasnije, Iran, njegova teokratska vlada, istoričari i drugi vode žestoku debatu o puču iz 1953. godine.
Iranska tvrdolinijaška državna televizija provela je sate raspravljajući o puču u kojem je svrgnut premijer Mohamed Mosadek na njenu godišnjicu u junu. U njihovom pričanju, prava linija vodi od puča do Islamske revolucije 1979. godine koja je na kraju zbacila smrtno bolesnog šaha. To i dalje podstiče antiamerikanizam koji boji odluke koje donosi teokratija, bilo da se radi o naoružavanju Rusije u njenom ratu protiv Ukrajine ili tvrdnjama bez dokaza da je Vašington podstakao nedavne masovne proteste širom zemlje usmerene na nju.
Sa američke strane, ruka CIA-e u puču brzo je otkrivena kao uspeh hladnoratovske špijunaže, iako su istoričari poslednjih godina raspravljali o tome koliki je uticaj imale akcije agencije. To je takođe dovelo CIA do niza daljih državnih udara u drugim zemljama, uključujući Gvatemalu, gde je američka tajna akcija 1954. postavila vojnog diktatora i izazvala 40-godišnji građanski rat u kojem je verovatno ubijeno oko 245.000 ljudi.
To je dovelo do američke političke preispitivanja akcije CIA u Iranu iz 1953. Tadašnja državna sekretarka Medlin Olbrajt priznala je „značajnu ulogu“ SAD u puču 2000. Predsednik Barak Obama, govoreći u Kairu 2009, opisao je rad CIA-e kao dovodeći do „rušenja demokratski izabrane iranske vlade“.
Ali sama CIA je uglavnom odsutna iz diskusije. Nakon godina suprotstavljenih verzija puča u javnim i poverljivim listovima, član CIA-inog internog tima istoričara napisao je ponovnu procenu operacije u listu iz 1998. pod naslovom „Zendebad, šah!“ na farsiju — ili „Živeo šah!“
Ali uprkos nizu američkih istorijskih dokumenata koji su objavljeni u javnosti, uključujući veliku tranšu dokumenata Stejt departmenta iz 2017. godine, veliki delovi te ponovne procene CIA-e su i dalje u velikoj meri redigovani uprkos pokušajima da ih legalno izvuku od strane Arhiva nacionalne bezbednosti sa Univerziteta Džordž Vašington. To je čak i nakon obećanja bivših direktora agencija Roberta Gejtsa i Džejmsa Vulsija mlađeg 1990-ih da će objaviti dokumente iz tog puča i drugih koje je izradila agencija.
Dodatno komplikuje bilo kakvo istorijsko obračunavanje jeste priznanje CIA-e da su mnogi fajlovi u vezi sa državnim udarom iz 1953. verovatno uništeni 1960-ih.
„Pogrešno je sugerisati da je sama operacija državnog udara u potpunosti deklasifikovana. Daleko od toga“, rekao je Malkolm Birn iz Arhiva nacionalne bezbednosti. „Važni delovi evidencije se još uvek skrivaju, što samo doprinosi konfuziji javnosti i podstiče stvaranje mitova o ulozi SAD dugo nakon činjenice.
