Osvrnite se na hroniku globalnih pandemija, a pandemija gripa iz 1918. ističe se kao anomalija iz jednog razloga: prema istorijskim knjigama, ona je podjednako često, ako ne i više, pogađala zdrave odrasle osobe u najboljim godinama, ako ne i slabe ili bolesno.
Ova pretpostavka je decenijama uticala na istraživanje i literaturu.
Ali novo istraživanje objavljeno 9. oktobra u časopisu PNAS sugeriše da to možda uopšte nije tačno.
Ispitujući skeletne ostatke skoro 400 pojedinaca, istraživači sa Univerziteta Kolorado Boulder i Univerziteta Mekmaster otkrili su da su 1918. — baš kao i 2020. — ljudi koji su prethodno bili izloženi stresorima iz okruženja, društva ili ishrane imali znatno veću verovatnoću da podlegnu novi virus kada se pojavio.
Nalazi osvetljavaju kako bi moderne zajednice mogle bolje da se pripreme za pandemije i otkrivaju potencijalne nedostatke u oslanjanju isključivo na pisane tekstove da bi razumeli prošlost.
„Ova ideja da je grip iz 1918. ubio zdrave mlade ljude nije podržana našim nalazima“, rekla je koautorka Šeron Devit, profesorka antropologije na CU Boulderu koja je specijalizovana za bioarheologiju – konstruisanje prošlosti proučavanjem ljudskih kostiju. „Umesto toga, otkrili smo da je ova pandemija, kao i mnoge druge kroz istoriju, nesrazmerno ubila slabe ljude.
Za samo dve godine, pandemija gripa iz 1918. zarazila je skoro jednu trećinu svetske populacije i ubila više od 25 miliona ljudi.
Književnost je puna tragičnih referenci na to nesrazmerno pogađa mlade i živahne.
„Čini se da prvo dobijaju velike, jake“, žalio se jedan lik u klasičnom romanu Tomasa Vulfa iz ere gripa Look Homevard Angel. „Činilo se da je bolest podjednako fatalna kako za jake odrasle tako i za malu decu i za stare i oslabljene“, izvestio je lekar iz američke pomorske bolnice.
Ipak, uprkos takvim anegdotama, autori studije nisu mogli da pronađu nikakve naučne podatke koji bi podržali ove tvrdnje.
„To je možda jedna od onih ideja koje počinju kao narodna mudrost i iznova se reprodukuju u literaturi dok ne postanu kanon“, rekao je Devit. „Želeli smo da napravimo korak unazad i pitamo: da li zaista znamo ono što mislimo da znamo?
Ona napominje da istorijski dokumenti, iako korisni, imaju tendenciju da potenciraju sudbinu privilegovanih, a izostavljaju perspektive žena, dece i obespravljenih.
Skeletni ostaci se mogu prikupiti iz većeg preseka društva. I odražavaju životna iskustva, od traumatskih povreda i bolesti do nutritivnih deficita, koji ostavljaju tragove na zubima i kostima.
„Ono što skeletni dokazi mogu da urade jeste da nam pruže informacije o ljudima koji nisu nužno predstavljeni u tim istorijskim dokumentima“, rekao je Devit. „To nam može dati prozor u njihova stvarna iskustva.“
DeVitte se prvi put zainteresovala za bioarheologiju sa 14 godina kada joj je dijagnostikovana skolioza i podvrgnuta operaciji.
„Maštala bih o budućim arheolozima koji će iskopavati moje telo i moći da ispričam priču o mom životu na osnovu činjenice da sam imala ovaj metalni štap koji se nije raspao“, priseća se ona.
Svoju ranu karijeru provela je na groblju u Engleskoj, proučavajući ostatke onih koji su umrli od bubonske kuge, ili crne smrti, koja je ubila zapanjujućih 30 do 50% stanovništva u 14. veku. Njen rad je pokazao da su stariji i nemoćni najverovatnije podlegli.
Za novu studiju, ona i koautorka Amanda Visler, docentka antropologije na Univerzitetu McMaster u Ontariju, obratile su se Hamann-Todd Human Osteological Collection. Uključuje više od 3.000 vekovnih ljudskih skeleta smeštenih u podrumu Prirodnjačkog muzeja u Klivlendu.
Visler je proveo sate u tom podrumu, dok je pandemija COVID-19 trajala, pregledavajući kosti 369 osoba koje su umrle pre ili tokom druge pandemije vek ranije.
Ironija joj se nije izgubila.
„Veoma mi je važno da uvek zapamtim da su to bili stvarni ljudi“, rekao je Visler, koji je znao njihova imena, godine i datume smrti. „To može biti intenzivan posao.“
Sa lupom u ruci nežno je posmatrala njihove potkolenice u potrazi za poroznim lezijama — trajnim pokazateljem traume, infekcije, stresa ili neuhranjenosti.
Najslabiji, na osnovu njihovih lezija kostiju, imali su 2,7 puta veću vjerovatnoću da su umrli tokom epidemije gripa, pokazalo je istraživanje.
Visler napominje da je epidemija gripa iz 1918. godine bila toliko raširena da je, zaista, ponekad pogađala ljude u najboljim godinama života, a te su priče imale odjek, podstičući ideju da se radi o retkom ubici mladih.
„Kada umre 25-godišnjak, više se toga sećate“, rekao je Visler. Njihova studija, međutim, pokazuje da čak i mlade žrtve imaju kosti koje ukazuju na prethodne zdravstvene probleme.
„Ovi nalazi ukazuju na to da je postojao neki osnovni izvor slabosti među žrtvama gripa iz 1918. godine“, pišu oni.
Istraživači sumnjaju da su, kao i kod COVID-a i crne kuge, socioekonomski status, obrazovanje, pristup zdravstvenoj zaštiti i institucionalni rasizam možda igrali ulogu. Ali neophodna su dalja istraživanja.
Oni upozoravaju da je veličina uzorka bila mala i da su svi uzorci bili iz oblasti Klivlenda, tako da možda ne odražavaju u potpunosti nacionalnu realnost.
Ali postoje pouke koje se mogu naučiti iz ovih kostiju, kažu autori, postoji opasnost u porukama javnog zdravlja koje sugerišu da će se svi podjednako razboleti.
„Ono što smo naučili je da će u budućim pandemijama gotovo sigurno postojati varijacije među pojedincima u riziku od smrti“, rekao je DeVitte. „Ako znamo koji faktori podižu taj rizik, možemo potrošiti resurse da ih smanjimo – a to je bolje za populaciju uopšte.“
