Ljudi koji zajedno slušaju muziku često prijavljuju da osećaju snažnu povezanost jedni sa drugima kao rezultat njihovog kolektivnog iskustva.
Nova studija objavljena u časopisu Scientific Reports u četvrtak sada otkriva da se fizički odgovori – uključujući otkucaje srca, disanje i električnu provodljivost kože – sinhronizuju među članovima publike na klasičnim koncertima.
Pojedinci koji su dali više ocene za osobine ličnosti kao što je otvorenost, imali su veću verovatnoću da se sinhronizuju, dok su oni sa neurotičnim dispozicijama manje verovatno da će se uskladiti.
„Kada govorimo o veoma apstraktnim stvarima kao što su estetska iskustva, kako reagujete na umetnost i muziku, telo je uvek uključeno u to“, Volfgang Čaher, psiholog sa Univerziteta u Bernu koji je vodio istraživanje u okviru Eksperimentalnog koncerta. Istraživački projekat, rekao je AFP-u.
Ova teorija je poznata kao „utelovljena spoznaja“ – ideja da um nije samo povezan sa telom, već i da telo utiče na um – koja je, iako je intuitivna za laike, bila kontroverzna u naučnim krugovima.
Da bi istražili, Čaher i kolege su posmatrali 132 člana publike na tri klasična koncerta.
Sva trojica su svirala iste komade gudačkog kvinteta: „Op. 104 u c-molu“ Ludviga van Betovena, „Op. 111 u G-duru“ Johanesa Bramsa i „Epitafi“ savremenog kompozitora Breta Dina.
Autori su koristili kamere iznad glave i nosive senzore za praćenje učesnika, koji su pre koncerta popunjavali upitnike o svojim ličnostima, da li su uživali u nastupu i kakvo im je raspoloženje bilo posle.
Sve u svemu, pronašli su statistički značajnu sinhronizaciju na nekoliko mera – srca ljudi kucaju brže ili sporije tokom istih muzičkih pasusa, kao i nivoi „provodljivosti kože“.
Provodljivost kože je usko povezana sa reakcijom tela na let ili borbu. Kada je visok, to ukazuje na stanje uzbuđenja i može se povezati sa naježivanjem na koži; kada je nizak mi smo u stanju opuštenosti.
Kamere su čak uhvatile i poravnanje pokreta tela, što je, kako su autori napisali, „izgleda vredno pažnje, pošto je publika na svim koncertima sedela pri prigušenom osvetljenju“ i raširila se zbog pandemije.
Međutim, iako je stopa disanja ljudi bila usklađena, oni zapravo nisu udisali i izdisali unisono.
Kao što se moglo očekivati, ljudi čiji tipovi ličnosti su ukazivali na „otvorenost za nova iskustva“ i „prijatnost“ bili su skloniji sinhronizaciji sa drugima.
Oni koji su visoko ocenili neuroticizam, „osobu koja je sklona zastrašujućem ponašanju, odvraćanju od stvari, što je više depresivna“, po Čaherovim rečima, manje je verovatno da će se sinhronizovati – ali i ekstroverti, što bi moglo izgledati kontraintuitivno.
Ekstrovertirani ljudi su veoma društveni, imaju tendenciju da se mešaju sa ljudima, žele da budu na vlasti i žele da imaju određenu sopstvenu vrednost“, rekao je on i dodao da je ovaj rezultat video i u prethodnim istraživanjima. Dok su ekstroverti otvoreni, manje se fokusiraju na muziku.
Za Čahera, nalazi su više dokaza u korist teorije „utelovljene spoznaje“ i takođe pomažu da se objasni zašto javne parade ili vojni marševi pomažu u izgradnji kohezije između učesnika.
I očekuje da će efekti biti „još jači“ u drugim muzičkim žanrovima.
Postoje dodatni razlozi da se ljudi sinhronizuju na pop koncertima, ljudi se kreću, plešu, a to je sinhronizovano sa muzikom i to bi dalo još jasnije rezultate“, rekao je on.
