MDMA, poznatiji kao ekstazi, je rekreativna psihodelična droga koja se često koristi na zabavama i plesnim klubovima jer stvara osećaj bliskosti i društvene povezanosti sa drugima. Zbog ovog „empatogenog“ efekta, istraživači su takođe zainteresovani za njegovu potencijalnu upotrebu kao dopunu tradicionalnoj terapiji razgovorom. U stvari, dva nedavna uspešna klinička ispitivanja podržavaju upotrebu terapije potpomognute MDMA kao tretman za posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).
Istraživači sa Univerziteta u Čikagu objavili su studiju u časopisu Scientific Reports 22. septembra 2023. godine, koja je detaljnije razmatrala farmakološke efekte MDMA i kako on utiče na društvene interakcije.
U nizu pažljivo kontrolisanih eksperimenata u laboratorijskom okruženju, otkrili su da su volonteri koji su uzimali MDMA prijavili da se osećaju znatno više povezani sa sagovornikom, u poređenju sa partnerima sa kojima su razgovarali nakon uzimanja placeba. Iznenađujuće, dobrovoljci koji su uzimali metamfetamin, stimulans koji nije poznat po empatogenim efektima koji deluje na nešto drugačiji receptor u mozgu, takođe su prijavili slične osećaje povezanosti kao MDMA.
„MDMA je povećao osećaj povezanosti, ili osećaj sinhronizacije sa svojim partnerom, i koliko je razgovor bio značajan u odnosu na vreme kada su uzimali placebo“, rekla je dr Hana Mola, postdoktorski saradnik na Odeljenju za psihijatriju i bihevioralne neuronauke. na Učikagu i prvi autor nove studije. „Ali zanimljivo je da smo pronašli isti efekat kod metamfetamina. Farmakološki, postoje razlike između lekova, tako da mogu postojati neke razlike u smislu mehanizama koji leže u osnovi načina na koji ovi lekovi izazivaju osećaj bliskosti.“
Molla radi u laboratoriji dr Harijet de Vit, profesorke psihijatrije i bihevioralne neuronauke na Učikagu i višeg autora rada, gde njihov tim proučava kako različiti lekovi utiču na društvene interakcije. Nova studija je uparila zdrave odrasle volontere sa partnerom kojeg nikada nisu upoznali. Tokom nekih sesija, dobijali su dozu od 100 mg MDMA u kapsuli; drugi put su dobijali placebo. Eksperiment se odvijao pod dvostruko slepim uslovima (tj. nisu znali koji lek su primili), da bi se smanjio uticaj očekivanja.
Zatim su volonteri nastavili da imaju strukturirani razgovor sa svojim partnerom. Istraživači su im dali upite sa namerom da započnu neobavezne razgovore o omiljenim TV emisijama ili omiljenim praznicima, ništa što bi podstaklo duboke ili posebno emotivne odgovore.
Istraživači su takođe sproveli sličan eksperiment sa metamfetaminom (doza od 20 mg). Iako je ovaj lek opšte poznat po svom potencijalu zloupotrebe, on se takođe klinički prepisuje u malim količinama za lečenje stanja kao što su narkolepsija i poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD). Što se tiče delovanja receptora u mozgu, metamfetamin ima i sličnosti i razlike od MDMA.
U studijama za oba leka, od volontera je zatraženo da ocene ukupne kvalitete svog partnera i razgovora. Istraživači su takođe prikupili uzorke pljuvačke kako bi izmerili nivoe oksitocina, hormona povezanog sa jačanjem društvenih veza među ljudima.
Volonteri koji su primili MDMA izjavili su da se osećaju povezanije i imaju pozitivnija osećanja prema svojim sagovornicima. Lek je takođe povećao njihov nivo oksitocina, što je bilo pozitivno u odnosu na to koliko su se osećali blisko sa svojim partnerima. Volonteri koji su primali metamfetamin prijavili su slična osećanja bliskosti sa svojim sagovornicima, ali ta osećanja nisu bila povezana sa njihovim nivoima oksitocina.
Istraživači koji proučavaju MDMA veruju da je jedan od načina na koji bi on mogao da poboljša tradicionalnu psihoterapiju povećanje veze između pacijenta i njegovog terapeuta, olakšavanje razgovora i pomoć pacijentu da se oseća ugodnije kada se otvori i istražuje svoje emocije.
„Kada vidimo da se lek kao što je MDMA koristi u rekreativnom okruženju, to može biti zato što ljudi veruju da ih čini povezanijim. Kao istraživači, zainteresovani smo za koje psihološke komponente su uključene. Sve što smo videli sa MDMA u kontrolisane laboratorijske studije sugerišu da bi ovi efekti olakšali psihoterapiju i učinili da proces ide bolje“, rekao je de Vit.
„Možda postoje različiti načini da se ljudi osećaju povezanije, jedan posredovan oksitocinom kao sa MDMA, a drugi posredovan nečim drugim. Ali može biti da samo navođenje ljudi da razgovaraju i imaju dug razgovor čini da se osećaju povezanim sa jedan drugog.“
Dodatni autori su Roice Lee sa Univerziteta u Čikagu i Sonja Liubomirski sa Univerziteta Kalifornije, Riverside.
