Razlozi zbog kojih ljudi pokušavaju samoubistvo su složeni i uključuju spoljne okidače poput traume i stresa, kao i nasledne genetske faktore. Nova studija objavljena na internetu 1. oktobra u American Journal of Psichiatri identifikovala je 12 varijanti DNK, ili varijacija u ljudskom genetskom kodu, koje su povezane sa rizikom od pokušaja samoubistva.
Istraživanje naglašava snažne genetske veze između pokušaja samoubistva i faktora koji utiču na fizičko i bihejvioralno zdravlje — uključujući impulsivnost, pušenje, hronični bol, ADHD, plućna stanja i bolesti srca. Ovi nalazi sugerišu da su neke od genetskih osnova samoubistva zajedničke sa ovim uslovima.
Jednog dana bi ove informacije mogle dovesti do boljeg razumevanja bioloških uzroka samoubistava i poboljšanja strategija prevencije. Na kraju, takav napredak bi mogao pomoći zdravstvenim radnicima da identifikuju ljude kojima je možda potrebna podrška mentalnog zdravlja.
„Mnogi ljudi koji umru od samoubistva imaju značajna zdravstvena stanja povezana sa tim rizikom“, kaže dr Ana Dočerti, odgovarajući autor studije i vanredni profesor psihijatrije na Institutu za mentalno zdravlje Huntsman na Univerzitetu Juta. „Ako možemo da koristimo genetske informacije da karakterišemo zdravstvene rizike onih koji pokušaju samoubistvo, možemo bolje identifikovati one pacijente kojima je potreban kontakt sa sistemom zaštite mentalnog zdravlja.
Naučnici sa HMHI, Icahn Škole medicine na planini Sinai, Škole medicine Univerziteta Djuk, Zdravstvenog sistem za veterane u Duramu i Medicinskog centra Univerziteta Vanderbilt predvodili su saradnju sa više institucija širom sveta. Oni su analizirali podatke iz 22 različite populacije širom sveta, uključujući ljude različitih predaka i etničkog porekla.
Nijedan gen ne izaziva samoubistvo. Umesto toga, kumulativni efekat mnogih različitih gena utiče na rizik osobe. „U psihijatriji imamo mnogo sićušnih genetskih efekata, ali kada ih sve zajedno uzmemo u obzir, počinjemo da vidimo pravi signal genetskog rizika“, objašnjava Docherti.
Da bi otkrili takav difuzni signal, istraživači su primenili statističke metode na podatke prikupljene od velikog broja ljudi i identifikovali genetske varijacije koje su češće među pojedincima koji su pokušali samoubistvo.
Nova analiza kombinuje podatke iz Programa za milione veterana (MVP) i Međunarodnog konzorcijuma za genetiku samoubistava (ISGC). Zajedno, ovo uključuje 43.871 dokumentovanih pokušaja samoubistva i 915.025 kontrola povezanih sa precima, što ovo čini najvećom genetskom studijom o samoubistvu do sada.
Meta-analiza studija identifikovala je nove genetske varijante koje su bile u korelaciji sa pokušajem samoubistva. Istraživači su zatim uporedili sve varijante signala sa prethodno objavljenim genetskim podacima o više od 1.000 drugih osobina i poremećaja, uključujući psihijatrijska stanja (npr. ADHD), fizička stanja (npr. srčana oboljenja) i ponašanja (npr. pušenje), i utvrdili da genetske varijante povezane sa pokušajem samoubistva takođe su povezane sa drugim zdravstvenim stanjima.
„To nam je omogućilo da pogledamo kako se genetski rizik od samoubistva preklapa sa genetskim rizikom za depresiju, bolesti srca i mnoge druge faktore rizika“, kaže Docherti. „Pokazalo je značajno preklapanje sa mentalnim zdravstvenim stanjima, ali i mnogim fizičkim zdravstvenim stanjima, posebno u vezi sa pušenjem i bolestima povezanih sa plućima. To je nešto što ne možemo nužno da vidimo u medicinskim kartonima ljudi koji umru od samoubistva.“
Rezultati ne znače da su ljudi sa bilo kojim od ovih zdravstvenih faktora u visokom riziku od pokušaja samoubistva, primećuje dr Hilari Kun, koautor studije i profesor psihijatrije na HMHI. Umesto toga, kombinovanje genetske predispozicije sa drugim stresorima – koji mogu uključivati druge genetske faktore rizika, zdravstvene uslove, životne okolnosti ili traumatske događaje – može povećati taj rizik, objašnjava ona.
Inicijalne analize podržavaju ideju da se mnoge varijante DNK koje su naučnici identifikovali nalaze u genima sa poznatim biološkim funkcijama, što potkrepljuje slučaj da promene u ovim genima mogu uticati na fiziologiju ili ponašanje osobe. Nekoliko gena kontroliše procese u ćelijama kao što je upravljanje ćelijskim stresom, popravljanje oštećene DNK i komunikacija sa imunološkim sistemom. Većina je takođe visoko izražena u mozgu i poznata su meta antipsihotika i antidepresiva.
Naučnici će morati da sprovedu dodatne studije kako bi utvrdili da li varijante direktno ili indirektno utiču na rizik od samoubistva i kako. Dosadašnja istraživanja su pokazala povezanost, a ne uzrok i posledica.
Razumevanje kako je samoubistvo povezano sa drugim zdravstvenim stanjima moglo bi otvoriti vrata novim načinima procene – i lečenja – rizika od samoubistva, dodaje Docherti. „Želimo da počnemo da istražujemo biološke osnove koje su uobičajene za samoubistvo i ove zdravstvene faktore, jer će to dovesti do najubedljivijih meta droga“, kaže ona.
