Recimo da obično jedete jaja za doručak, ali ste kasnili i jeli žitarice. Dok ste grickali kašičicu suvog grožđa, ostale su kontekstualne sličnosti: jeli ste za istim stolom, u isto vreme, pripremajući se da idete na isti posao. Kada vas neko kasnije pita šta ste doručkovali, pogrešno se sećate da ste jeli jaja.
Ovo bi bio pravi primer lažnog sećanja. Ali šta se dešava u vašem mozgu pre nego što se setite jaja, u poređenju sa onim što bi se dogodilo ako biste se pravilno setili žitarica?
U radu objavljenom u Proceedings of the National Academi of Sciences, neuronaučnici Univerziteta u Pensilvaniji po prvi put pokazuju da se električni signali u ljudskom hipokampusu razlikuju neposredno pre sećanja na istinita i lažna sećanja. Takođe su otkrili da se aktivnost niske frekvencije u hipokampusu smanjuje u funkciji kontekstualne sličnosti između lažno opozvane reči i ciljne reči.
„Dok su prethodne studije utvrdile ulogu hipokampusa u pamćenju događaja, nismo znali da će električni signali generisani u ovom regionu razlikovati skoro prisećanje istinitih od lažnih sećanja“, kaže profesor psihologije Majkl Džejkob Kahana, direktor Laboratorije za računarsku memoriju. i viši autor studije. On kaže da ovo pokazuje da hipokampus čuva informacije o predmetu sa kontekstom u kome je predstavljen.
Istraživači su takođe otkrili da, u odnosu na tačna prisećanja, mozak pokazuje niže teta i visokofrekventne oscilacije i veće alfa/beta oscilacije ispred lažnih sećanja. Nalazi su proizašli iz snimanja neuronske aktivnosti kod pacijenata sa epilepsijom koji su već bili podvrgnuti invazivnom praćenju kako bi se tačno odredio izvor njihovih napada.
Noa Herz, glavni autor i postdoktorski saradnik u Kahaninoj laboratoriji u vreme istraživanja, objašnjava da je praćenje vršeno preko intrakranijalnih elektroda, metodologiju koju su istraživači želeli da koriste za ovu studiju. Ona kaže da nam je, u poređenju sa elektrodama za skalp, ovaj metod „omogućio preciznije i direktnije merenje neuronskih signala koji su generisani u dubokim moždanim strukturama, tako da je aktivnost koju dobijamo mnogo lokalizovanija“.
Ispitanici su proučavali listu nepovezanih reči i bili su ometeni pre nego što su zamoljeni da zapamte reči, kaže Herc, sada asistent profesora neurologije na Univerzitetu Tomas Džeferson u Filadelfiji. Istraživači su analizirali obrasce električne energije proizvedene u hipokampusu, snimajući moždanu aktivnost koja je dovela do ispravnog ili lažnog prisjećanja.
Pored razlike između istinitih i lažnih sećanja, istraživači su predvideli da će aktivnost u hipokampusu odražavati stepen sličnosti između ispravnog i lažnog sećanja. Oni su zaista otkrili da je značajno smanjenje niskofrekventne aktivnosti povezano sa većom sličnošću između konteksta u kojima su naučene lažne i tačne stvari.
Sličan kontekst u ovoj studiji značio je da se pacijent priseća reči sa prethodne liste u eksperimentu umesto ciljne liste, dok je drugačiji kontekst podsećanje na reč koja nikada nije bila deo eksperimenta.
„Reči su predstavljene kada je pacijent sedeo u istoj prostoriji, gledao u isti računar, imao je istog eksperimentatora pored sebe“, kaže Herc, „a ove reči su takođe predstavljene u skorije vreme, tako da su sve ove različite faktori znače da bi raniji upadi na listu trebali biti sličniji, u smislu konteksta u kojem su predstavljeni, ispravnoj ciljnoj listi.“
Ovo je bio način testiranja odgovora hipokampusa na različite reči predstavljene iz sličnih izvornih konteksta, ali šta se dešava u mozgu kada se neko seti reči koja je netačna, ali semantički slična pravoj reči? Istraživači su testirali i ovo.
Pokazali su pacijentima reči u tri kategorije, kao što su cveće, voće i insekti. Kao primer, Herc kaže da ako spisak uključuje „ružu“ i „ljiljan“, ali se osoba priseća „suncokreta“, to je semantički slično, dok izgovaranje „sat“ nije. Ali možda je „sat“ bio na prethodnoj listi reči u studiji; u radu se primećuje da opozvana reč ima tendenciju da bude slična u najmanje jednom kontekstu, bilo izvornom ili semantičkom.
Kao što je pretpostavljeno, istraživači su pronašli isti obrazac mozga sa semantičkom sličnošću kao i sa sličnošću izvora: smanjenje niskofrekventne aktivnosti hipokampusa.
Herc kaže da ukupni nalazi produbljuju razumevanje kako mozak omogućava vraćanje memorije, a autori primećuju da je predviđanje lažnih sećanja na nivou jednog subjekta posebno važno kada lažna prisećanja izazivaju uznemirenost.
„Pojedinci koji pate od psihopatologije povezane sa stresom, kao što je posttraumatski stresni poremećaj, često doživljavaju upade u pamćenje svojih traumatskih iskustava u kontekstima koji su sigurni i različiti od traumatskog incidenta. Ciljane intervencije koje ometaju pronalaženje nametljivih uspomena mogle bi dovesti do novih terapija za takva klinička stanja“, pišu istraživači.
