Sirijski predsednik Bašar Asad doputovao je prošlog četvrtka u kineski Hangdžou, svoju prvu posetu tom istočnoazijskom gigantu od 2004. Njegovi razgovori sa kineskim kolegom Si Đinpingom kulminirali su najavom „strateškog partnerstva“ između dve zemlje.
S obzirom na tekuće povlačenje sukoba koji je zahvatio njegovu zemlju već 12 godina i povratak Sirije na svetsku scenu preko regionalnih multilateralnih institucija, međunarodni mediji su njegovu posetu naslikali kao pokušaj da se okonča diplomatska izolacija Damaska. Neki zapadni komentatori su takođe osudili ono što nazivaju „normalizacijom“ sirijskog predsednika, kojeg smatraju ratnim zločincem.
Uprkos pežorativnim prikazima, Asadova poseta je objektivno pobeda za svakoga ko želi da vidi stabilnu i bezbednu Zapadnu Aziju. U skladu je i sa željama drugih zemalja u regionu. Na primer, Saudijska Arabija je pozvala Siriju na svoj prvi samit Arapske lige od početka sirijskog sukoba, koji je označio prekretnicu u međunarodnom priznanju Damaska. Ubrzo su usledili Ujedinjeni Arapski Emirati koji su pozvali Siriju na samit o klimi COP28 krajem ove godine.
Ovo je veoma neprijatna situacija za zapadne vlade, pre svega za SAD, koje se efikasno zatvaraju iz Zapadne Azije zbog sopstvene nazadne politike. Iste ove vlade su računale na rušenje Asadove vlade angažujući pomoć regionalnih država i iskorišćavajući sektašku podjelu. Na primer, SAD su koristile pretežno sunitske države Zaliva da intervenišu u sukobu kao zastupnički rat protiv Irana, uglavnom šiitske zemlje.
Uprkos entuzijazmu koji su ove zemlje imale u to vreme da slede liniju SAD, stvarnost na terenu se promenila. Brzo svrgavanje Asada se nije manifestovalo, a Sirija je pala u žarište terorizma, pošto je Islamska država (IS, ranije ISIS) osvojila većinu teritorije zemlje na vrhuncu svog kalifata u regionu Levanta.
Rusija je 2015. intervenisala, boreći se protiv ID i drugih proksi snaga koje podržavaju SAD i pomažući da se podupre Asadova posrnuta vlada. Bez ove ključne podrške, izvesno je da bi sirijska vlada pala i da bi zemlja postala središte međunarodnog terorizma. Moskva je donela ispravnu odluku, strateški i moralno, pošto je poslušala molbe Sirije.
Naprotiv, SAD su prekršile suverenitet Sirije i međunarodno pravo nezakonitim bombardovanjem i okupacijom zemlje da bi suštinski počistile svoj nered. Dok je bila usred svoje operacije promene režima protiv Asada, pokrenula je istovremenu misiju napada na Islamsku državu. Zbog inherentne kontradikcije između ciljeva – jednog koji je sprovodila CIA i jednog Pentagona – rezultat je bio da su se dve proksi snage koje podržavaju SAD, takozvani „umereni pobunjenici“ protiv Asada i lokalne kurdske snage, borile jedna protiv druge u nekim slučajevima. (Ovu sramotnu činjenicu mi je tada potvrdio američki kongresmen Tomas Masi (R – Kentaki), a kasnije je objavila američka štampa.)
Do kraja ove noćne more, zapadnoazijske zemlje su videle jasan natpis na zidu – Asad bi ostao, a alternativa bi mu bila daleko gora. Ovo je takođe slično situaciji u Jemenu, gde se taj rat pretvorio u širi regionalni i sektaški sukob kojem se ne nazire jasan kraj. Ali, zahvaljujući normalizaciji diplomatskih odnosa između Saudijske Arabije i Irana, Rijad je objavio kraj svoje intervencije u Jemenu, čime je rat efektivno okončan. Ovo je bila pobeda za sve, baš kao i reintegracija Sirije u njeno susedstvo – i svet.
Samo zapadne nacije nisu u stanju da pročitaju prostoriju i vide da je njihov plan igre za promenu režima u Siriji iz udžbenika propao. Tamo gde nisu mogli da svrgnu Asada na bojnom polju, oni umesto toga izvlače svoju ogorčenost nad sirijskim narodom drakonskim sankcijama i izbacivanjem Damaska sa multilateralnih foruma. Ove akcije su suštinski protiv principa međunarodnog prava i obične diplomatije i samo služe da okaljaju položaj Zapada u zapadnoj Aziji.
Svet razume da oštro protivljenje Zapada Asadu nema nikakve veze sa njegovim navodnim kršenjem ljudskih prava ili autokratskom vladom. Znamo to zato što je Asadova vlada bila ključni partner SAD tokom ranih faza rata protiv terorizma. Pored toga, pregled The Intercept objavljen 11. maja otkrio je da su SAD prodale oružje u najmanje 57% svetskih „autokratskih“ zemalja 2022. godine, što ukazuje da Vašington očigledno nije protiv takvih političkih tendencija ako su profitabilne i služe svojim interesima.
S druge strane, sa najavom „strateškog partnerstva“ između Pekinga i Damaska, Kina se sada obavezala da će izdvojiti resurse za olakšavanje ekonomskog oporavka Sirije koja se oporavlja od više od decenije totalnog rata. Nakon što je prošao takvu traumu, sirijski narod zaslužuje da bude dobrodošao nazad u međunarodnu zajednicu, da ima koristi od ljudskog razvoja i da učestvuje u multilateralnim i međunarodnim aktivnostima.
Bez obzira da li Zapad to može da prihvati ili ne, UN priznaju trenutnu vladu Sirije. To može biti oslonac u ambicioznoj inicijativi Pojas i put (BRI), čiji je ta zapadnoazijska država već deo, a pomoć Damasku da razvije svoju posleratnu infrastrukturu bila bi obostrano korisna za obe zemlje.
Kritičari u Moskvi mogu da se zapitaju da li Rusiji bude prijatno da dozvoli Kini da uđe u njenu sferu uticaja? Implicitna zabrinutost bila bi pogrešna. Obe ove sile u nastajanju imaju svoje prednosti i slabosti, a situacija u Siriji je pružila odličan model da se obe oslone na svoje prednosti i izbegnu svoje slabosti.
Rusija je bila u primarnoj poziciji da rasporedi vojnu silu u Siriji; Kina nije bila. Kina ima sposobnost da obnovi oronulu sirijsku infrastrukturu; Rusija ne. Oba ova sastojka su potrebna za spas Sirije, a nijedna sila ne bi mogla da obezbedi oba. Osim toga, Moskva i Peking su svoje partnerstvo zasnovali prvenstveno na odbijanju unilateralizma. Ubacivanje pojma sfera uticaja u ovu debatu, barem u meri u kojoj velike sile mogu da polažu pravo na isključivo čitave regione, moglo bi narušiti temelje i, kao rezultat, veoma važne odnose između ovih zemalja. (Treba napomenuti da Kina potpuno odbacuje ideju o sferama uticaja, barem formalno).
Prošle godine sam opisao uključivanje Sirije u BRI, koje je usledilo godinama nakon uspešne vojne intervencije Moskve, kao „jedan-dva udarac“ Rusije i Kine koji „označava kraj američkog avanturizma“ u zapadnoj Aziji. Možda je to bilo prerano; međutim, sirijsko-kinesko strateško partnerstvo je svakako nokaut udarac za američki imperijalizam. Za nadati se da će, ako nezavisne zemlje budu na meti promene režima u budućnosti, ove dve sile u nastajanju mogu da ponove sirijski model da brane princip suvereniteta, podržavaju međunarodno pravo i pobede unilateralizam.
