Iza teške crne zavese na jednom od najprometnijih aerodroma u zemlji je uznemirujući odgovor Čikaga na rastuću populaciju tražilaca azila koji stižu avionom, piše AP.
Stotine migranata, od beba do staraca, žive u centru šatl autobusa na terminalu 1 međunarodnog aerodroma O’Hare. Spavaju na kartonskim podlogama na podu i dele aerodromska kupatila. Privatna firma prati njihovo kretanje.
Poput Njujorka i drugih gradova, Čikago se borio da udomi tražioce azila, polako premeštajući ljude iz privremenih prostora u skloništa i, u bliskoj budućnosti, šatore. Ali upotreba aerodroma u Čikagu je neuobičajena, pošto je odbijena na drugim mestima, i naglašava slučajan odgovor grada na krizu. Ova praksa je takođe izazvala zabrinutost za bezbednost i tretman ljudi koji beže od nasilja i siromaštva.
„To je trebalo da bude mesto za zaustavljanje i kretanje“, rekao je Viani Marzulo, jedan od retkih volontera u O’Hareu. „Veoma je zabrinjavajuće. To nije samo pitanje bezbednosti, već i pitanje javnog zdravlja.”
Neki migranti ostaju u O’Hareu nedeljama, a zatim bivaju premešteni u policijske stanice ili uspevaju da uđu u nekoliko dostupnih skloništa. U roku od nekoliko nedelja, Čikago planira da postavi šatore za zimu, nešto što je Njujork uradio.
Do 500 ljudi živelo je u O’Hareu istovremeno u prostoru daleko manjem od gradskog bloka, obavijen zavesom pričvršćenom spajalicama. Njihovo kretanje prati privatna kompanija čije osoblje kontroliše ko ulazi i izlazi iz zavese.
Bolest se brzo širi. Kompanija za zapošljavanje pruža ograničenu prvu pomoć i poziva hitnu pomoć. Tim dobrovoljaca lekara posetio je jednom tokom leta i njihove zalihe su desetkovane.
Čikago nudi obroke, ali samo u određeno vreme i mnoga hrana je nepoznata pridošlicama. Dok migranti bliže jezgru Čikaga imaju pristup snažnoj mreži volontera, donacije hrane i odeće u O’Hareu su ograničene zbog zabrinutosti za bezbednost aerodroma.
Većina od 14.000 imigranata koji su stigli u Čikago tokom prošle godine došli su iz Teksasa, uglavnom pod upravom republikanskog guvernera Grega Abbota.
Kako je stizalo sve više migranata, postojeće gradske službe bile su napregnute. Zvaničnici su se borili da pronađu dugoročna stambena rešenja, dok su govorili da je gradu potrebna veća pomoć državne i savezne vlade. Brendon Džonson preuzeo je dužnost u maju i predložio je šatore.
Mnogi migranti su iz Venecuele, gde je politička, socijalna i ekonomska kriza u protekloj deceniji gurnula milione ljudi u siromaštvo. Najmanje 7,3 miliona je otišlo, a mnogi rizikuju često mučan put do Sjedinjenih Država.
Marija Danijela Sančez Valera, 26, koja je sa svojom dvogodišnjom ćerkom prošla kroz opasnu Panamsku džunglu odevenu u džunglu, stigla je u O’Hare pre nekoliko dana. Ona je pre pet godina pobegla iz rodne Venecuele u Peru, gde joj je rođena ćerka. Nakon što je njen otac ubijen, ona je otišla.
„Dolazimo ovde sa namerom da radimo, a ne sa namerom da nam se sve da“, rekla je ona. Nedavni plan Bajdenove administracije da Venecuelancima ponudi privremeni pravni status i sposobnost za rad ne važi za nju jer je stigla nakon roka.
Ona pokušava da zabavi dete šetnjama oko terminala. Nedavno je jedan član osoblja rekao Valeri da natera svoju ćerku da prestane da trči ili će u suprotnom biti izbačeni. Kompanija, Favorite Healthcare Staffing, saopštila je da se zaposleni odnose prema novopridošlicama s poštovanjem i da će dalje istražiti.
Valera je rekla da je želela da ide vozom sa aerodroma, ali nije imala cenu metroa od oko 5 dolara. „Ima mnogo ljudi koji su uspeli da izađu i kažu da se na deponijama smeća može nabaviti dobra odeća za decu“, dodala je ona.
Čikago je počeo da koristi dva međunarodna aerodroma u gradu kao privremena skloništa kako se povećavao broj migranata koji su dolazili avionima. Skoro 3.000 ljudi koji su stigli avionom od juna potražilo je sklonište.
Nekoliko uživo na međunarodnom aerodromu Midvej. Kada im zatreba odeća ili usluge, pešače 2 milje (3 kilometra) do policijske stanice, kažu volonteri.
U O’Hareu, migranti su se raširili iza zavese kako bi dobili više prostora, spavajući pored prozora. Putnici voze kofere i osoblje avio-kompanije koje hvata autobuse kako prolaze, neki zastaju da se slikaju.
Čikaški zvaničnici priznaju da korišćenje O’Harea nije idealno, ali kažu da ne postoje druge opcije za krizu koju su nasledili.
Kristina Pacione-Zajas, prvi zamenik šefa kabineta, rekla je da Čikago polako gradi kapacitete za smeštaj ljudi. Grad je od maja dodao 15 skloništa i preselio oko 3.000 ljudi. Oni poslužuju 190.000 obroka nedeljno i sarađuju sa grupama za medicinsku negu, ali se i dalje u velikoj meri oslanjaju na volontere da popune praznine.
„Da li je savršeno? Ne. Ali ono što smo uradili je da stojimo u našim vrednostima kako bismo osigurali da živimo u skladu sa operacionalizacijom grada svetinje“, rekla je ona. „Nastavićemo da radimo na tome, ali držimo liniju.
Drugi gradovi se protive korišćenju aerodroma.
Na međunarodnom aerodromu Logan u Bostonu, migrantima koji stignu preko noći daju se krevetići nekoliko sati pre nego što budu poslati na drugo mesto. Portparolka Massporta Dženifer Mehigan rekla je da Logan „nije odgovarajuće mesto“ za boravak.
Kada su se nedavno pojavili izveštaji o mogućem saveznom planu da se međunarodni aerodrom Atlantik Siti u Nju Džersiju koristi kao sklonište, izabrani zvaničnici su osudili tu ideju.
„To je tako besmisleno rešenje za probleme koje imamo“, rekao je izvršni direktor okruga Atlantik Dennis Levinson. „Ko će da obezbedi ove ljude? Ko će ih hraniti? Ko će da ih obrazuje? Zaista nemamo nikakvu infrastrukturu da se brinemo o njima.“
Džonatan Gelvez, 21-godišnjak iz Kolumbije, nije planirao da ostane dugo u O’Hareu, pošto ima prijatelja u Čikagu. Rasplakao se kada je pričao o razdvojenosti od svog verenika na putu za SAD. Među njegovim malobrojnim stvarima bila je i srebrna ogrlica u obliku sidra koju mu je dala.
„Sam dolaskom ovde osećam mir“, rekao je. „To je zemlja sa mnogo mogućnosti. … Veoma sam zahvalna.“
Joli Kordova (42) stigla je u O’Hare pre nekoliko dana. Napustila je Venecuelu jer je bila diskriminisana zbog svoje seksualne orijentacije. Plakala je dok je izražavala olakšanje zbog odlaska, ali je ostala zabrinuta za svoje ćerke u Venecueli.
„Ne znam da li će mi pomoći ovde“, rekla je Kordova. „Zaista ne znam šta da radim, gde da idem.“
