Novo istraživanje predstavljeno na godišnjem sastanku Evropskog udruženja za proučavanje dijabetesa (EASD) u Hamburgu, Nemačka (2–6. oktobar) i objavljeno u časopisu Diabetes Therapi, sugeriše da bi prag dijagnoze dijabetesa tipa 2 (T2D) trebalo da bude smanjen kod žena mlađih od 50 godina, jer prirodni gubitak krvi tokom menstruacije može uticati na njihovo upravljanje šećerom u krvi. Studiju su uradili dr Adrian Heald, Salford Roial Hospital, UK, i kolege.
Analiza rezultata nacionalne revizije dijabetesa pokazala je da žene mlađeg uzrasta sa dijabetes melitusom tipa 2 (T2D) imaju veću stopu mortaliteta od muškaraca. Osnovni mehanizmi ostaju nejasni. Međutim, poznato je da se ženama u proseku dijagnostikuje T2D u kasnijoj dobi od muškaraca.
U ovoj novoj studiji, autori su istražili da li faktor koji doprinosi ovoj kasnoj dijagnozi može biti polna razlika u nivoima glikovanog hemoglobina (HbA1c — standardna mera kontrole šećera u krvi) zbog zamene hemoglobina povezane sa gubitkom krvi tokom menstruacije.
Ovaj mehanizam iza ovoga mogao bi biti kraće preživljavanje eritrocita (crvenih krvnih zrnaca), što rezultira kraćom izloženošću hemoglobina glukozi u poređenju sa osobama koje nemaju menstruaciju. S obzirom da je dijagnoza T2D takođe zasnovana na HbA1c, upotreba istog referentnog opsega bez obzira na starost i pol, kada bi nešto niža tačka za T2D za žene u premenopauzi mogla biti odgovarajuća, potencijalno bi mogla dovesti do nedovoljne dijagnoze T2D kod žena i propuštene prilike za intervenciju.
Autori su ispitali HbA1c testiranje u sedam laboratorija u Velikoj Britaniji (što predstavlja 5% populacije UK). Oni su sproveli istraživačku analizu u dve kohorte: kohorta 1 je bila iz jedne laboratorije testirane između 2012. i 2019. (146.907 učesnika).
Oni su procenili polne i starosne razlike HbA1c kod osoba koje su bile podvrgnute samo jednom testiranju, koje nisu imale dijagnozu dijabetesa i koje su imale HbA1c rezultat jednak ili manji od 48 mmol/mol (granična vrednost za dijagnostikovanje dijabetesa).
Proces je repliciran u rezultatima kohorte 2 iz šest laboratorija sa pojedincima testiranim između 2019. i 2021. (ukupno ljudi je uključivalo 938.678). Mogući nacionalni uticaj procenjen je ekstrapolacijom nalaza zasnovanih na podacima o populaciji Engleske Kancelarije za nacionalnu statistiku (ONS) i objavljenoj prevalenci T2D i povezanim prekomernim mortalitetom Nacionalne revizije za dijabetes.
U dobi od 50 godina, prosečni nivoi HbA1c kod žena zaostaju za oko pet godina u poređenju sa muškarcima. Podaci takođe pokazuju da su žene mlađe od 50 godina imale distribuciju HbA1c koja je bila niža od distribucije muškaraca u proseku za 1,6 mmol/mol (4,7% ukupne srednje vrednosti), dok je razlika u distribuciji HbA1c za pojedince starosti 50 godina a preko je bio manje izražen.
Dalja analiza je pokazala da, pri HbA1c od 48 mmol/mol, 50% manje žena može imati dijagnozu T2D od muškaraca mlađih od 50 godina, dok samo 20% manje žena može imati dijagnozu T2D od muškaraca starijih ili jednakih starosti. 50. Ovi nalazi su bili u skladu sa onima u kohorti 2.
Na osnovu ovih zapažanja, autori su procenili efekte snižavanja praga za dijagnozu dijabetesa sa HbA1c (48 mmol/mol) za 4,2% na 46 mmol/mol za žene mlađe od 50 godina.
Ova analiza je pokazala da bi dodatnih 35.345 trenutno nedijagnostikovanih žena u Engleskoj bilo reklasifikovano kao sa dijagnozom T2D (17% više od trenutno zabeleženih 208.000 žena sa T2D mlađim od 50 godina). Promene životnog stila i lečenje dijabetesa bi tada započeli za ove žene, što bi omogućilo poboljšanje zdravstvenih ishoda kako kratkoročno tako i dugoročno.
Autori takođe naglašavaju da je poznato da su polne i polne razlike u nepovoljnim faktorima kardiovaskularnog rizika prisutne pre razvoja T2D. Kada se dijagnostikuje, prevalencija aterosklerotične kardiovaskularne bolesti je dvostruko veća kod pacijenata sa dijabetes melitusom u poređenju sa onima bez dijabetes melitusa.
Za žene, dijabetes melitus je jači faktor rizika za kardiovaskularne bolesti nego za muškarce: žene sa dijabetesom starosti 35–59 godina imaju najveći relativni rizik od kardiovaskularne smrti u svim starosnim i polnim grupama.
Štaviše, postoji disparitet u upravljanju kardiovaskularnim faktorima rizika između muškaraca i žena, uključujući i grupe visokog rizika kao što su žene sa T2D. Žene imaju manje šanse od muškaraca da dobiju tretman i intervencije za smanjenje kardiovaskularnog rizika koje preporučuju međunarodne smernice o dijabetesu. Pored toga, usklađenost sa lekovima ili receptima koji leče kardiovaskularne faktore rizika je niža kod žena nego kod muškaraca sa T2D, sa manje upotrebe statina, aspirina i beta blokatora.
Autori kažu da zajedno, ovi faktori znače da „blagovremena dijagnoza dijabetesa tipa 2 i započinjanje preventivnog tretmana imaju potencijal da poboljšaju profil kardiovaskularnog rizika tokom života i olakšaju duži kvalitet života i očekivani vek kod žena. Naši nalazi pružaju dokaze da HbA1c prag za ovu grupu treba ponovo proceniti“.
