U novoj studiji objavljenoj u PNAS-u, istraživači su izdvojili prvi drevni DNK iz karipskih papagaja, koji su uporedili sa genetskim sekvencama modernih ptica. Radeći sa fosilima i arheološkim uzorcima, pokazali su da su dve vrste za koje se smatralo da su endemske za određena ostrva nekada bile rasprostranjenije i raznovrsnije.
Rezultati pomažu da se objasni kako su papagaji brzo postali najugroženija grupa ptica na svetu, sa 28% svih vrsta koje se smatraju ugroženim. Ovo posebno važi za papagaje koji naseljavaju ostrva.
Na svom prvom putovanju na Karibe 1492. godine, Kristofer Kolumbo je primetio da su jata papagaja bila toliko obilna da su „zaklanjala sunce“. Danas je više od polovine vrsta papagaja na Karibima izumrlo, od velikih šarenih ara do papagaja veličine vrapca.
Biolozi koji pokušavaju da očuvaju preostale vrste papagaja su zbunjeni koliko se malo zna o njihovim ranijim distribucijama. To je prvenstveno zbog njihove komplikovane istorije sa ljudima.
„Ljudi su oduvek bili opsednuti papagajima“, rekla je glavna autorka Džesika Osvald, viši biolog iz Forenzičke laboratorije Službe za ribe i divlje životinje SAD. „Autohtoni narodi su hiljadama godina premeštali papagaje širom kontinenata i između ostrva. Kasnije su evropski kolonisti nastavili tu praksu, a mi ih selimo i danas.“
Vekovi razmene i trgovine otežali su saznanje kako su papagaji završili tamo gde su sada. Polovina od 24 vrste papagaja koje trenutno žive na Karibima uvedena je iz drugih područja, a nejasno je da li su domaći papagaji evoluirali na ostrvima koje naseljavaju ili su na sličan način tamo prevezeni.
Na sreću, njihova popularnost među ljudima znači da se papagaji povremeno nalaze i na arheološkim nalazištima. Njihove kosti su izvučene iz gomila otpada – zvanih middens – zajedno sa školjkama, ribljim kostima i drugim ostacima od prethodnih obroka.
„Postoje zapisi o papagajima koji su držani u domovima, gde su bili cenjeni zbog svog perja i, u nekim slučajevima, potencijalno kao izvor hrane“, rekla je viši autor Mišel LeFevr, kustos arheologije i etnografije Južne Floride u Muzeju Floride. Prirodna istorija.
Papagaji takođe imaju neuobičajeno dobar fosilni zapis na Karibima, u poređenju sa drugim tropskim regionima. Međutim, primerci se retko nalaze netaknuti. Češće su im kosti slomljene ili izolovane i nije uvek moguće utvrditi kojoj su vrsti pripadali.
DNK može dati nedvosmislene odgovore tamo gde fizička poređenja ne uspevaju, a koautor Dejvid Stedman je bio nestrpljiv da vidi da li bi mogli da izvuku bilo kakav zaostali genetski materijal sačuvan u koštanom tkivu.
Osvald – koji je radio kao diplomirani student i postdoktorski saradnik u Muzeju Floride – nedavno je završio dokaz koncepta, u kojem je uspešno sekvencirala prvi DNK iz izumrle karipske ptice koja je bila sačuvana u plavoj rupi 2.500 godina. Koristeći iste metode, kasnije je otkrila da je izumrla ptica koja ne leti sa Kariba bila najbliži srodnici sličnih prošlih ptica koje žive na zemlji iz Afrike i Novog Zelanda.
„Za mene, jedina stvar koja nas najviše zadovoljava u vezi sa ovim projektom je da možemo da koristimo fosile na načine koji nisu bili ni zamislivi kada su izašli iz zemlje“, rekao je Steadman, penzionisani kustos ornitologije u Muzeju Floride.
Autori su sastavili dugu istoriju papagaja iz roda Amazona, fokusirajući se na dve vrste — kubanske (A. leucocephala) i hispaniolanske (A. ventralis) papagaje — za koje su mogli da dobiju drevne uzorke DNK.
Od ova dva, kubanski papagaji su trenutno najrasprostranjeniji, sa izolovanim populacijama na Kubi i na nekoliko ostrva na Bahamima i Turks i Kaikos. Oni su jedni od jedinih domaćih papagaja u regionu koji nisu u neposrednoj opasnosti od izumiranja.
Hispanolanski papagaj se teže prilagođava promenama koje je prouzrokovao čovek. Naveden je kao ugrožen izumiranju na Crvenoj listi Međunarodne unije za očuvanje prirode i potpuno je endem za njegovo istoimeno ostrvo.
Većina fragmentarnih fosila prikupljenih izvan Hispanjole i Portorika je posledično identifikovana kao da pripadaju češćim kubanskim papagajima. Ali kada su se vratili rezultati DNK, ispričali su drugu priču. Fosili sa bahamskih paleontoloških nalazišta su zapravo bili od hispanolanskih papagaja, što ukazuje da je ova vrsta ranije imala raspon koji se protezao kroz Bahame pre dolaska čoveka na ostrva.
Slično tome, rezultati pokazuju da su kubanski papagaji nekada naseljavali najveće ostrvo u Turksu i Kaikosu, sa kojeg ih sada nema.
„Jedna od upečatljivih stvari u ovoj studiji je otkriće onoga što bi se moglo smatrati mračnim izumiranjem“, rekao je LeFevr. „Učimo o raznolikosti za koju nismo ni znali da postoji dok nismo pobliže pogledali muzejske primerke.
Utvrđeno je da su kosti sa arheoloških nalazišta na Turksu i Kaikosu i sa Monserata — ostrva daleko na jugu na Malim Antilima — od hispanolanskih papagaja. Verovatno su ih tamo preneli ljudi, a vrsta više nije prisutna na ostrvima.
Prema Osvaldu, saznanje o tome gde su vrste nekada uspevale – kako prirodno, tako i veštački uz pomoć ljudi – je prvi korak ka očuvanju onoga što je ostalo od njihove raznolikosti.
„Moramo razmišljati o onome što smatramo prirodnim“, rekla je ona. „Ljudi su menjali prirodni svet hiljadama godina, a vrste za koje mislimo da su endemske za određena područja mogu biti proizvod nedavnog gubitka opsega zbog ljudi. Potrebno je da paleontolozi, arheolozi, evolucioni biolozi i muzejski naučnici rade zajedno da zaista razumeju dugoročnu ulogu ljudi u promeni raznolikosti.“
Brajan Smit iz Američkog prirodnjačkog muzeja, Džuli Alen sa Virdžinije Tech i Robert Guralnik iz Prirodnjačkog muzeja Floride su koautori studije.
