Tim istraživača sa Univerziteta Masačusets Amherst pokazao je da jedan, mali lanac mikroRNK, ili miRNA, poznat kao let-7, upravlja sposobnošću T-ćelija da prepoznaju i pamte tumorske ćelije. Ova ćelijska memorija je osnova za to kako vakcine rade. Jačanje ćelijske memorije za prepoznavanje tumora može pomoći u poboljšanju terapije raka.
Istraživanje, objavljeno nedavno u Nature Communications, predlaže novu strategiju za sledeću generaciju imunoterapije za borbu protiv raka.
„Zamislite da je ljudsko telo tvrđava“, kaže Leonid Pobezinski, vanredni profesor veterinarskih i životinjskih nauka na UMass Amherst i stariji autor rada, zajedno sa Elenom Pobezinskom, istraživačkom docentom takođe za veterinu i nauke o životinjama na UMass. Naša tela imaju T-ćelije, koje su bela krvna zrnca specijalizovana za borbu protiv oba patogena, misle na običnu prehladu i izmenjene ćelije samog organizma, poput tumorskih ćelija.
Većinu vremena, T-ćelije su „naivne“—sakupljene iz dužnosti i odmora. Ali kada prepoznaju strane antigene nakon što su naleteli na njih, oni se iznenada bude, pretvaraju u T-ćelije ubice i napadaju šta god da je patogen, od njuškanja do COVID-a, ili čak raka. Nakon što T-ćelije ubice dobiju svoju bitku, većina njih umire.
„Ali“, kaže Pobežinski, „nekoliko ih preživi, transformiše se u memorijske ćelije i formiraju elitnu radnu grupu koja se zove ‘memori pool’—oni se sećaju kako je taj određeni antigen izgledao, tako da mogu da budu u potrazi za sledećim kada napadne telo.“
Ovo je jedan od mehanizama kako vakcine funkcionišu: inficirajte telo oslabljenom dozom patogena — recimo, virusom vodenih boginja — i memorijske ćelije će zapamtiti kako taj virus izgleda, pretvoriće se u T-ćelije ubice, uništiti virusno inficirane ćelije, a zatim se ponovo transformišu u memorijske ćelije, čekajući sledeći put kada se pojavi virus vodenih boginja.
Ali nikada nije bilo jasno kako T-ćelije formiraju svoja sećanja.
Štaviše, ćelije tumora raka rade tako što prevare T-ćelije ubice, isključuju ih pre nego što mogu da napadnu i stvore memorijski bazen, ostavljajući rak da metastazira nekontrolisano.
„Ono što smo otkrili“, kaže Pobežinski, „je da je mali komadić miRNA, let-7, koji je prenet evolucionom stablu od zore životinjskog života, visoko izražen u memorijskim ćelijama, i da što više neka ćelija ima, manje su šanse da će je prevariti kancerogene tumorske ćelije, a veće su šanse da se pretvori u ćeliju pamćenja.“ Ako memorijsku ćeliju ne prevari rak, onda se može boriti i, što je najvažnije, zapamtiti kako ta ćelija raka izgleda.
„Memorijske ćelije mogu da žive veoma dugo“, dodaje Pobezinskaja. „Oni poseduju karakteristike slične matičnim ćelijama i mogu da žive 70 godina.“
„Veoma smo uzbuđeni, ne samo zbog fundamentalnih uvida koje je ovo istraživanje pružilo, već i zbog translacionog uticaja koji bi mogao imati na imunoterapije sledeće generacije“, kaže glavni autor Aleksandrija Vels, postdoktorski saradnik na Institutu za istraživanje raka koja je završila rad kao deo njenog doktorata. obuka na UMass Amherst. „Konkretno, razumevanje načina na koji se let-7 reguliše tokom lečenja da bi se poboljšala sećanja i sposobnosti našeg sopstvenog imunološkog sistema je obećavajući put za dalja istraživanja.“