Da li ste se ikada zapitali odakle je placenta dobila ime?
U Italiji 1500-ih godina, anatom Mateo Realdo Kolombo skovao je ovaj termin da opiše veliki mesnati organ koji nastaje tokom trudnoće. Kolombo je odabrao placentu jer je podsećala na još jedan veliki, okrugli predmet koji se viđa u svakodnevnom životu: tortu.
U predmodernom svetu postojale su razne reči i koncepti koji su se koristili za razumevanje placente.
U svom istraživanju pokušavam da otkrijem kulturni značaj placente i potomstva u predmodernoj Evropi (1500–1800) kako bih nam pomogao da bolje razumemo društvenu i medicinsku istoriju ovog važnog organa.
Pre nego što se pojavio anatomski termin placenta, muškarci i žene u srednjovekovnoj Evropi koristili su izraze „poslije porođaja“ (nachgeburt na nemačkom, arriere-faik na francuskom) i „drugi“ (sekundina na italijanskom, secondine na engleskom).
Ovi termini su obuhvatili činjenicu da je izbacivanje placente bio „drugi“ deo porođaja, neophodan da se porođaj završi.
Od srednjeg veka do kasnog ranog modernog doba, porođaj je bio u velikoj meri rezervisan za žene babice, članove porodice i komšije. Veliki deo njihovog znanja o placenti prenošen je usmeno (žene uglavnom nisu bile pismene, osim ako su elitne), ali deo ovih saznanja opstaje u tekstovima.
Muški lekari su zabeležili znanje žena o porođaju kako bi pokazali da mogu pristupiti „tajnom“ znanju o ženskim telima. Ovo je povećalo njihovu reputaciju među drugim muškim lekarima i dalo kredibilitet njihovoj stručnosti u vezi sa zdravljem žena i porođajem.
Jedan primer za to je medicinski kompendijum iz 12. veka, Trotula, jedno od najuticajnijih dela o ženskoj medicini u Evropi od njegovog objavljivanja pa sve do 1500-ih.
Tekst, kompilaciju različitih medicinskih rasprava, navodno je napisala prva žena lekar i profesor, Trota, u Salernu, Italija.
Iako savremeni naučnici sugerišu da su neki od autora teksta svakako bili muškarci, istoričarka Monika Grin tvrdi da je deo dela verovatno oblikovala ženska babica ili isceliteljka, verovatno po imenu Trota.
U to vreme, u Salernu je bilo mnogo žena iscelitelja, i obično su samo žene imale pristup ženskim rođenjima i telima.
Ispitivanje Trotule nam omogućava da vidimo ranije kulturne i medicinske ideje o posteljici. Autor opisuje kako, tokom rođenja:
„Fetus je izbačen iz svog kreveta, odnosno potomstva, silom Prirode.
Porod i fetus su shvaćeni kao bliski, saputnički odnosi; posteljica je bila „krevet“ za fetus tokom trudnoće, pružajući podršku i udobnost.
Takođe možemo videti kako bi se potomstvo moglo koristiti nakon trudnoće i porođaja. Trota piše:
„Ako je [majka] bila teško pocepana pri rođenju, a nakon toga iz straha od smrti ne želi više da zatrudni, neka stavi u potomstvo onoliko zrna kapara ili ječma koliko godina želi da ostane neplodna. .“
Upotreba placente nakon porođaja u lekovima bila je uobičajena u Evropi. Smatralo se da porođaj ima „simpatična“ isceliteljska svojstva koja se odnose na buduću plodnost i zdravlje bebe.
Univerzitetski obrazovani muški anatomi često su ismevali ženske ideje o lekovima za placentu, koji su ove prakse označili kao „sujeverje“. Ipak, mnogi su poštovali znanje žena kao stručnjaka za porođaj.
Kada je italijanski anatom Mateo Realdo Kolombo skovao termin „placenta“ u 16. veku, upotrebio je termin koji je direktno vezan za svet žena: kuvanje. Kolombo je bio profesor anatomije na Univerzitetu u Padovi, centru za anatomsko učenje u Evropi u to vreme.
Kolombo je opisao oblik i funkciju ljudske posteljice u svojoj anatomskoj raspravi „De Re Anatomica“ (O anatomskim stvarima, 1559).
U ovoj knjizi, Kolombo je uveo termin „placenta“ da bi ga razlikovao od drugih anatomskih termina, kao i od termina za babice kao što je „sekundina“.
„Placenta“ se odnosila na široku, ravnu tortu, kuvanu u tiganju sa slojevima sira i meda, koja datira još iz starog Rima.
Kolombo je odabrao ovaj termin da opiše veliki, ravan organ, „kružnog“ poput kolača od placente, i slične veličine.
Prilikom odabira termina placenta, on je organ povezivao i sa idejama o ženskim svetovima, o kuvanju i porođaju; posteljica je, poput italijanske torte, pružala hranu i udobnost. Ova ideja je bila povezana sa ranijim idejama kao što je Trotula, koja je sugerisala da je potomstvo bio krevet fetusa.
Istraživanje istorije ideja o posteljici i potomstvu daje nam uvid u to kako su ljudi cenili ovaj važan organ.
Ovo nam može reći o razvoju naučnog znanja, kao što je pojava reči placenta, pružajući kontekst za hitnu nauku o placenti koja se danas preduzima. Istorija nam može pomoći da utvrdimo kako i zašto u različitim vremenima i kulturama nauka ima ili nije davala prioritet istraživanju placente.
Istorija placente takođe pomaže da se obezbedi kontekst za trenutne kulturne stavove i prakse oko potomstva, kao što je jedenje placente i pretvaranje posteljice u memorabilije, nakit ili umetnost.
Proučavajući dosadašnja saznanja o posteljici, možemo uočiti odjeke odnosa prema ovom organu u našoj savremenoj nauci i kulturi.
Naša tela nisu statična. Oni su duboko oblikovani preovlađujućim medicinskim i kulturnim shvatanjima našeg vremena.