Kome nije palo na pamet da ne mogu da izađu iz glave? Ili im je u glavu pala nasumična ili neprikladna ideja? Ili ste se osećali prinuđenim da dvaput i tri puta proverite da li su ulazna vrata zaključana? Takve nametljive misli su normalne. Obično oni odlaze, a mi nastavljamo svojim životima.
Ali za neke ljude, nametljive misli mogu postati nekontrolisane, uporne i invazivne, pa mogu pokušati da ih ublaže kompulzivnim ritualima: više puta peru ruke, na primer, ako se plaše da će biti kontaminirani od dodirivanja površina kao što su vrata i radne ploče.
U ovom trenutku kažemo da osoba ima opsesivno-kompulzivni poremećaj ili OKP.
Ali kako se tačno opsesivne misli ljudi sa OKP razlikuju od nametljivih misli više baštenskih vrsta koje svi doživljavamo s vremena na vreme?
Ovo je pitanje na koje je Jean-Sebastien Audet želeo da odgovori u svom doktoratu. pod nadzorom Frederika Aardema, profesora na Odseku za psihijatriju i bolesti zavisnosti na Univerzitetu u Montrealu.
Audet je sproveo sistematski pregled kako bi utvrdio koje su karakteristike specifične za OKP u poređenju sa nametljivim mislima u opštoj populaciji i kod ljudi koji pate od anksioznosti i depresije.
Objavljena u Clinical Psichologi and Psychotherapy, Audetova analiza je pokazala da su nametljive misli osoba sa OKP češće, duže traju i stvaraju potrebu da se deluju na prisilu kako bi se neutralisale njihove misli.
Njegovi nalazi naglašavaju značajnu nevolju koju izazivaju nametljive misli povezane sa OKP.
„Ove misli izazivaju viši nivo krivice nego kod drugih poremećaja povezanih sa anksioznošću“, rekao je Odet. „Oni se takođe doživljavaju kao neprijatniji, neprihvatljiviji i nekontrolisani, a povezani su sa višim stepenom straha da će misao postati stvarnost.
Ova nevolja je uzrokovana sukobom između sadržaja nametljivih misli i samopercepcije osobe. Disonansa je posebno intenzivna kada osoba ima uznemirujuće, zabranjene misli poput „možda sam pedofil“, a zapravo nema takve porive.
„Ljudi sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem misle da bi ih njihovi postupci mogli dovesti u opasnost – na primer, njihova nepažnja može dovesti do toga da budu opljačkani ili da se razbole“, objasnio je Odet. „Nasuprot tome, depresivni ljudi ne veruju da predstavljaju opasnost za sebe, već ih izjeda osećaj bezvrednosti, a ljudi sa anksioznošću sebe doživljavaju kao žrtve spoljašnje opasnosti.
Odet veruje da razgraničenje karakteristika jedinstvenih za OKP može pomoći obolelima i njihovim voljenima da razumeju poremećaj i shvate da misli koje imaju nemaju osnovu u stvarnosti. Određivanje ovih karakteristika takođe olakšava ranu dijagnozu i lečenje.
U većini slučajeva, OKP dobro reaguje na lekove i vrstu terapije poznate kao „prevencija izlaganja i odgovora“. Ovaj pristup uključuje izlaganje ljudi situacijama koje izazivaju ili pokreću njihove opsesivne misli, a zatim im pomoći da nauče nove načine suočavanja sa svojom anksioznošću umesto da se bave svojim uobičajenim ritualima.
Istraživačka grupa koju vodi Aardema takođe preporučuje vrstu terapije poznatu kao terapija zasnovana na zaključivanju.
„Mislimo da je OKP rezultat pogrešne naracije — priče koja opravdava strahove pojedinca iako ti strahovi nemaju osnova u stvarnosti“, objasnio je Odet. „Terapija zasnovana na zaključivanju pomaže osobi da vidi ove lažne zaključke i na kraju zaustavi svoje kompulzivno ponašanje jer im to više nema smisla.“
