Verovatno ste osećali anksioznost u grudima ili stomaku, a vaš mozak obično ne boli kada ste uplašeni. Mnoge kulture kukavičluk i hrabrost vezuju više za srce ili creva nego za mozak.
Ali nauka tradicionalno vidi mozak kao mesto rođenja i procesiranje straha i anksioznosti. Zašto i kako onda osećate ove emocije u drugim delovima tela?
Ja sam psihijatar i neuronaučnik koji istražuje i leči strah i anksioznost. U svojoj knjizi „ Uplašen “ objašnjavam kako strah funkcioniše u mozgu i telu i šta previše anksioznosti čini telu. Istraživanja potvrđuju da, iako emocije potiču u vašem mozgu, vaše telo izvršava naređenja.
Dok je vaš mozak evoluirao da bi vas spasio od kamena koji pada ili ubrzanog predatora, brige modernog života su često mnogo apstraktnije.
Pre pedeset hiljada godina, odbacivanje od strane vašeg plemena moglo je značiti smrt, ali ne odraditi dobar posao na javnom govoru u školi ili na poslu nema iste posledice. Vaš mozak, međutim, možda neće znati razliku.
Postoji nekoliko ključnih oblasti mozga koje su u velikoj meri uključene u procesiranje straha.
Kada nešto shvatite kao opasno, bilo da je u pitanju pištolj uperen u vas ili grupa ljudi koji vas nesrećno gledaju, ovi senzorni inputi se prvo prenose u amigdalu.
Ovo malo područje mozga u obliku badema koje se nalazi blizu vaših ušiju otkriva istaknutost ili emocionalnu relevantnost situacije i kako reagovati na nju. Kada nešto vidite, ono određuje da li treba da ga pojedete, napadnete, pobegnete ili imate seks sa njim.
Otkrivanje pretnje je vitalni deo ovog procesa i mora biti brz. Rani ljudi nisu imali mnogo vremena da razmišljaju kada je lav jurio prema njima. Morali su brzo da deluju.
Iz tog razloga, amigdala je evoluirala tako da zaobiđe područja mozga uključena u logičko razmišljanje i može direktno uključiti fizičke odgovore. Na primer, gledanje ljutitog lica na ekranu računara može odmah da izazove odgovor amigdale, a da gledalac nije ni svestan ove reakcije.
Hipokampus je blizu i čvrsto povezan sa amigdalom. Uključen je u pamćenje šta je bezbedno, a šta opasno, posebno u odnosu na okolinu – stavlja strah u kontekst.
Na primer, kada vidite ljutog lava u zoološkom vrtu i u Sahari, oboje izazivaju reakciju straha u amigdali. Ali hipokampus ulazi i blokira ovaj odgovor kada ste u zoološkom vrtu jer niste u opasnosti.
Prefrontalni korteks, koji se nalazi iznad vaših očiju, uglavnom je uključen u kognitivne i socijalne aspekte obrade straha. Na primer, možda ćete se uplašiti zmije dok ne pročitate znak da je zmija neotrovna ili vam vlasnik ne kaže da je to njihov prijateljski ljubimac.
Iako se prefrontalni korteks obično posmatra kao deo mozga koji reguliše emocije, on vas takođe može naučiti strahu na osnovu vašeg društvenog okruženja.
Na primer, možete se osećati neutralno u vezi sa sastankom sa šefom, ali se odmah osećate nervozno kada vam kolega kaže o glasinama o otpuštanju. Mnoge predrasude poput rasizma su ukorenjene u učenju straha kroz tribalizam.
Ako vaš mozak odluči da je odgovor na strah opravdan u određenoj situaciji, on aktivira kaskadu neuronskih i hormonalnih puteva kako bi vas pripremio za trenutnu akciju. Neki od odgovora bori se ili beži – poput pojačane pažnje i otkrivanja pretnji – odvija se u mozgu. Ali telo je mesto gde se većina radnji dešava.
Nekoliko puteva priprema različite sisteme tela za intenzivnu fizičku akciju. Motorni korteks mozga šalje brze signale vašim mišićima da ih pripremi za brze i snažne pokrete.
To uključuje mišiće u grudima i stomaku koji pomažu u zaštiti vitalnih organa u tim oblastima. To može doprineti osećaju stezanja u grudima i stomaku u stresnim uslovima.
Simpatički nervni sistem je pedala gasa koja ubrzava sisteme uključene u borbu ili bekstvo. Simpatički neuroni su rašireni po celom telu i posebno su gusti na mestima kao što su srce, pluća i creva.
Ovi neuroni pokreću nadbubrežnu žlezdu da oslobađa hormone poput adrenalina koji putuju kroz krv da bi stigli do tih organa i povećali brzinu kojom se podvrgavaju reakciji straha.
Da bi se obezbedilo dovoljno snabdevanje krvlju vašim mišićima kada su oni veoma traženi, signali iz simpatičkog nervnog sistema povećavaju brzinu otkucaja vašeg srca i snagu kojom se ono kontrahuje.
Osećate i povećan broj otkucaja srca i snagu kontrakcije u grudima, zbog čega možete povezati osećaj intenzivnih emocija sa svojim srcem.
U vašim plućima signali iz simpatičkog nervnog sistema šire disajne puteve i često povećavaju brzinu i dubinu disanja. Ponekad ovo dovodi do osećaja kratkog daha.
Pošto je varenje poslednji prioritet tokom situacije „bori se ili beži“, aktivacija simpatikusa usporava creva i smanjuje protok krvi u stomak kako bi se sačuvao kiseonik i hranljive materije za vitalnije organe kao što su srce i mozak. Ove promene u vašem gastrointestinalnom sistemu mogu se shvatiti kao nelagodnost povezana sa strahom i anksioznošću.
Svi telesni osećaji, uključujući ona visceralna osećanja iz grudi i stomaka, prenose se nazad u mozak kroz puteve preko kičmene moždine. Vaš ionako anksiozan i veoma oprezan mozak zatim obrađuje ove signale na svesnom i nesvesnom nivou.
Insula je deo mozga koji je posebno uključen u svesnu svest o vašim emocijama, bolu i telesnim senzacijama. Prefrontalni korteks se takođe uključuje u samosvest, posebno označavanjem i imenovanjem ovih fizičkih senzacija, kao što su osećaj stezanja ili bola u stomaku, i pripisujući im kognitivnu vrednost, poput „ovo je u redu i nestaće“ ili „ovo je užasno a ja umirem“.
Ove fizičke senzacije ponekad mogu stvoriti petlju sve veće anksioznosti jer čine da se mozak više plaši situacije zbog nemira koje oseća u telu.
Iako osećanja straha i anksioznosti počinju u vašem mozgu, osećate ih i u svom telu jer vaš mozak menja vaše telesne funkcije. Emocije se dešavaju i u vašem telu i u vašem mozgu, ali vi svojim mozgom postajete svesni njihovog postojanja.
Kako je reper Eminem ispričao u svojoj pesmi „Lose Iourself“, razlog zbog kojeg su mu dlanovi bili znojevi, kolena slaba, a ruke teške je taj što mu je mozak bio nervozan.