Na osnovu nagoveštaja koje je pokupila iz smernica za popularnu kulturu i javno zdravlje, dr Maja Mathur, statističarka Stanfordske medicine, uvek je pretpostavljala da prekomerna težina smanjuje životni vek. Tada je bila iznenađena kada je naišla na istraživanje koje je sugerisalo da očekivani životni vek među ljudima sa prekomernom težinom – onima sa indeksom telesne mase između 25 i 29,9 – generalno nije kraći nego za ljude u normalnom opsegu BMI, kontrolišući faktore kao što je starost. i da li su pušili.
U stvari, rad iz 2013. — koji je analizirao skoro 100 studija koje su uključivale više od 2,8 miliona ljudi — otkrio je da prekomerna težina neznatno smanjuje rizik od smrtnosti. (To nije bio slučaj za one koji se smatraju gojaznim, sa BMI na ili iznad 30.) Analiza iz 2016. od oko 240 studija je otkrila vezu između prekomerne težine i većeg mortaliteta, ali je efekat bio mali.
Mathur je smatrao da su obe studije imale metodološke probleme, kao što je loša kontrola faktora kao što su ishrana i fizička aktivnost.
„Moja izloženost porukama javnog zdravlja sugeriše da je prekomerna težina BMI faktor rizika za smrtnost“, rekla je ona. Ali nakon pregleda istraživanja zaključila je: „To jednostavno nije percepcija zasnovana na dokazima, s obzirom na literaturu u celini.“
Mathur, docent na Odeljenju za kvantitativne nauke Stanfordske medicine i pedijatriji, pitao se da li doktori gaje iste zablude. Njena majka, Vandana Mathur, je praktičar i biomedicinski istraživač u oblasti Bej, koja je tokom medicinske obuke naučila da je prekomerna težina štetna. S obzirom da se otprilike jedna od tri odrasle osobe Amerikanca kvalifikuje kao gojazna, ali ne i gojazna, par je odlučio da ispita skoro 200 lekara primarne zdravstvene zaštite širom SAD o tome kako oni vide rizik od smrtnosti za ovu grupu.
Za svoju studiju, koja je objavljena u Epidemiologiji, dvojac majka-ćerka otkrio je da 90% anketiranih lekara veruje da prekomerna težina skraćuje životni vek pacijenata, iako kliničke smernice Američkog koledža za kardiologiju i Američkog udruženja za srce kažu da je prekomerna težina nije povezan sa većim rizikom od smrtnosti.
„Izgleda da postoji zaista veliki jaz između empirijskih dokaza i percepcije lekara“, rekao je Mathur.
Istraživači su takođe dali doktorima opise dva zamišljena pacijenta, šezdesetogodišnjih žena koje su bile identične u svakom pogledu, osim što je jedna bila gojazna (ali ne i gojazna), a jedna normalne. Kada su zatražili od doktora da predvide kolika je verovatnoća da će svaka žena umreti od bilo kog uzroka u naredne dve decenije, lekari su procenili da žena sa prekomernom težinom ima 25% veći rizik od smrtnosti. Kada su zamolili lekare da generalno procene kako prekomerna težina utiče na rizik od smrtnosti, učesnici su primetili povećanje od skoro 60%.
„Procene koje su nam dali bile su mnogo jača povezanost od čak i studija koje ukazuju na povećan rizik od smrtnosti“, rekao je Mathur.
Mathur spekuliše da bi neusklađenost mogla proizaći iz obmanjujućih poruka koje lekari dobijaju od medicinske ustanove. Na primer, kliničke smernice koje kažu da prekomerna težina ne povećava rizik od smrtnosti takođe govore lekarima da „savetuju gojazne i gojazne odrasle osobe da što je veći BMI, veći je rizik od… smrtnosti od svih uzroka“. Internet stranica Centra za kontrolu i prevenciju bolesti na sličan način objedinjuje ljude sa prekomernom težinom i gojaznost, tvrdeći da su oboje izloženi povećanom riziku da umru ranije od svih uzroka.
„Možda je jaz zaista između dokaza i komunikacije“, rekao je Mathur. Društvena stigma takođe može igrati ulogu. „Čini se veoma verovatnim da nam naša kultura daje mnogo poruka o BMI koje nisu zasnovane na dokazima.
Istraživanja pokazuju da veći BMI među gojaznim i gojaznim ljudima dolazi sa većim rizikom od koronarne bolesti srca, kardiovaskularnih bolesti, moždanog udara i dijabetesa tipa 2, prema Američkom koledžu za kardiologiju i Američkom udruženju za srce. Ali, kaže Mathur, „Veliki deo literature ne razlikuje prekomernu težinu od gojaznosti“. Gojaznost ili manja težina povezani su sa povećanim rizikom od smrtnosti.
Mathur kaže da je zabrinuta da bi iskrivljeni stavovi lekara o težini mogli da prodre u interakciju sa pacijentima. „Preterivanja u vezi sa određenim zdravstvenim rizicima mogu potencijalno izazvati neopravdani stres za pacijente sa prekomernom težinom BMI“, rekao je Mathur. „A kada se pojavi jaz između komunikacije i dokaza, to bi takođe, razumljivo, moglo smanjiti poverenje pacijenata u njihove lekare.
Mathur poziva doktore da se pažljivo drže istraživanja kada razgovaraju sa pacijentima o težini. Takvi razgovori postaju sve češći kako novi lekovi za mršavljenje, kao što je Ozempic, dobijaju popularnost. „Zaista je kritično da budemo poštovani i ne stigmatizujući, kao i da se zasnivamo na dokazima“, rekla je ona. „Preterano fokusiranje na prekomernu težinu kao sopstveni faktor rizika za smrtnost, nezavisno od biomarkera ili metaboličkog zdravlja, ne izgleda opravdano.“
Mathur veruje da bi buduća istraživanja mogla da se pozabave faktorima koji oblikuju uverenja lekara i kako pristrasnosti utiču na susrete sa pacijentima, kao i ispitivanje stavova lekara u drugim zemljama.
U međuvremenu, Mathur savetuje pacijente sa prekomernom težinom koji su bombardovani društvenim i javnim zdravstvenim porukama o težini da postavljaju pitanja. „Ako se tvrdi da je prekomerna težina BMI ključni uzrok određenog zdravstvenog problema ili rizika, pitajte: ’Koji su dokazi za to?“ rekla je ona. „Možda nema toliko toga što mislite.“