Kada su žestoki šumski požari prodrli kroz cenjene džinovske šume sekvoje u Kaliforniji, ubili su visoka stabla koja su tamo živela hiljadama godina — i možda su zauvek promenili prirodu šumaraka.
Sada američka služba nacionalnih parkova (NPS) želi da pomogne majci prirodi, sadnjom laboratorijski uzgojenih sadnica za koje kaže da će pokrenuti povratak ovih veličanstvenih sastojina.
„Cilj je da se ponovo uspostavi dovoljno sekvoja u prvih nekoliko godina nakon požara, tako da imamo drveće za 60, 100, 400 godina od sada“, kaže Kristi Brigam, šef upravljanja resursima i nauke u Nacionalnim parkovima Sekvoja i Kings kanjon.
Džinovske sekvoje su zaista impresivne – tako neproporcionalno ogromne da izgledaju kao bekovi iz doba dinosaurusa.
Najveći uspon viši od 90 metara sa stablima prečnika skoro 30 stopa; najstariji je niknuo pre više od 3.200 godina.
Nekada široko rasprostranjeni, sada se nalaze samo u uskom opsegu u Kaliforniji.
„Kada vidite sekvoju, to su ove ogromne, neobične, polomljene stare stvari, i prepoznajete ih kao pojedinca koji je živeo zaista dugo“, rekao je Brigam za AFP u srcu kalifornijske planine Redvud.
„To nam pomaže da razmišljamo o dugim vremenskim okvirima kada razmišljamo o našim akcijama, stvarima kao što su klimatske promene i upravljanje šumama.“
Ova dva problema su u kombinaciji dovela sekvoje do njihovog trenutnog prolaza.
Decenije dobronamerne politike suzbijanja požara ostavile su mnoge gajeve sekvoje prepune nesagorelih manjih stabala i žbunja.
Kada su klimatske promene izazvane ljudskim bićima izazvale sušu prošle decenije, ovo zelenilo se osušilo, postavši lonac spreman da eksplodira.
Džinovskoj sekvoji je potrebna vatra da bi se reprodukovala — plamen čisti i hrani tlo, čineći ga spremnim da primi seme koje je toplota izvukla iz njihovih čunjeva.
Ali, navodi NPS, požari iz 2020. i 2021. bili su previše, ubivši čak 14.000 odraslih stabala – do petine svih primeraka na planeti.
„Ono što smo videli u tim šumarcima je da je vatra upravo tutnjala“, kaže Brigam. „Ušao je u krošnje sekvoje i zapalio ovo drveće visoko 200 stopa, što nikada ranije nismo videli.
Umesto uspešnih scena ponovnog rađanja kojima su se nadali, upravnici šuma koji su se upustili u gajeve pronašli su uglavnom mrtve, pocrnele tornjeve.
„Videli smo vrlo malo šišarki i nismo videli skoro nikakve sadnice, što je nezapamćeno“, kaže Brigam.
Situacija je toliko loša u šest gajeva u nacionalnim parkovima Kings Caniona i Sekuoia da nema dovoljno živog drveća ili održivih sadnica da bi se stanovništvo održalo, kaže NPS.
Strahuju da bi bez pomoći ove prostore moglo da zauzme šiblje i brže rastući borovi i hrastovi.
Plan, za koji se Brigam i njene kolege nadaju da će dobiti zeleno svetlo u oktobru, je da se zasadi stotine kultivisanih sadnica po hektaru.
Radne ekipe će pešačiti na mazgama ili koristiti helikoptere za isporuku zaliha, u projektu vrednom 4,4 miliona dolara koji predviđa nekoliko godina sadnje i decenije praćenja.
Endrju Bišop, ekolog za restauraciju u NPS-u, kaže da dve ili tri godine posle požara ima nekih samozasijanih biljaka, ali ni blizu dovoljno.
„Kritična zabrinutost je da se nalazimo usred bloka od 400 jutara koji je pogodio jak požar i nemamo žive reproduktivno džinovske sekvoje.
„Kada ima budućih požara, nema šanse, nema polise osiguranja.
„Ovi šumarci se neće oporaviti bez obnove.
Ne slažu se svi.
„Ove šumarke nije potrebno saditi, a postoje ozbiljne mane i rizici za sadnju“, kaže Čed Hanson, istraživački ekolog i direktor projekta Džon Mjur, grupe za ekološku kampanju.
Hanson i njegov tim istraživača kažu da je NPS podcijenio broj prirodnih sadnica, u nekim slučajevima za hiljade po jutru.
„U ovim žarištima visokog intenziteta ima toliko sadnica sekvoje da je teško hodati“, rekao je on.
Slanje velikih timova radnika i mazgi bi verovatno rezultiralo ugnjetavanjem biljaka koje su same zasejale.
„Verovatno će ubiti mnogo više nego što čak planiraju da zasade.
Sadnice koje se uzgajaju u rasadnicima takođe nose sa sobom rizik od patogena iz korena koje šumarci nikada ranije nisu videli, kaže Hanson, što bi moglo da ugrozi zdravlje reproduktivnih odraslih stabala.
A ako program ponovnog zasađivanja ne funkcioniše onako kako NPS predviđa, Hanson se plaši da će vlasti predložiti sve agresivnije intervencije.
„To može uključivati ono što oni nazivaju proređivanjem — što je u većini slučajeva eufemizam za neku vrstu seče — i prskanje herbicida, a zatim ponovo sadnju“, rekao je on.
Ništa od toga ne bi trebalo da se dešava u divljini, gde se nalaze najkompletniji i potpuno funkcionalni ekosistemi.
„Kada ljudi intervenišu, retko smo od velike pomoći, čak i kada kažemo da ćemo biti od pomoći“, rekao je on.
Ali za Brigama, u NPS-u, ideja da je ova divljina netaknuta je sama po sebi pogrešna.
Gašenje požara u poslednjih nekoliko decenija ostavilo je gorivo koje ne bi trebalo da bude, a ljudska aktivnost čini planetu toplijom, menjajući šumski ekosistem.
„Te dve stvari zajedno znače da smo već uticali na ovo područje divljine“, kaže ona.
„Priroda ne radi svoje bez ljudi, i ovde je došlo do toga da ako ne intervenišemo, izgubićemo delove ove šume.“
