Pčele koje grade mikropivare, voze se na minijaturnoj vrteški i možda čak nose pelene: U laboratoriji UCI biologa Tobina Hamera odvijaju se razne vrste neobičnih projekata.
Opremljeni mrežama za leptire i preopremljenim ručnim usisivačima, Hamer i njegov tim hvataju insekte, prate njihovo ponašanje i proučavaju njihove mikrobiome — bakterije i viruse u crevima pčela.
Cilj je da se poboljša zdravlje ne samo divljih pčela, već i ljudi, čiji su mikrobiomi donekle slični, kaže Hamer, docent ekologije i evolucione biologije.
Za razliku od medonosnih pčela, koje su opsežno istražene, bumbari i usamljene pčele su uglavnom misterija. „Mi znamo vrlo malo o većini pčela“, kaže Hamer, koji primećuje da otprilike 70% od 20.000 vrsta na svetu živi pod zemljom i da vrlo malo njih pravi med.
Jedna vrsta kuva tečnost sa mirisom piva od fermentisanog polena i nektara agave. Ali vrsta je neuhvatljiva, delom zato što se hrani u mraku, obično oko zore. „Proveo sam dva meseca u Kostariki tražeći tu pčelu i nikada je nisam našao“, kaže Hamer. Ali kada se nekoliko gnezda pojavilo u blizini grada duhova u Arizoni, on i grupa naučnika uleteli su da sakupe zarobljenike i ispitaju njihova podzemna staništa. U aprilu su objavili rad o „pčelinjim pivarama“.
Hammer nije nameravao da bude proučavalac insekata.
Odrastajući u blizini Redinga u Kaliforniji, želeo je da proučava lavove u divljini. Ali na diplomskom studiju, Hamer se zaljubio u bube, održavajući izložbe „Moth Mania” u Koloradu i prikazujući šištave bubašvabe i metalik zelene pčele znojnice na teksaškom rodeu. Takođe je analizirao unutrašnjost gusenica i bio koautor studije koja je pokazala da je hranjenje krava antibioticima udvostručilo njihovu proizvodnju metana.
Na UCI, Hamer istražuje biologiju bumbara sa sofisticiranom opremom za sekvenciranje DNK i raznim čudnim spravama. Mala vrteška u kojoj su insekti vezani za rotirajući centralni stub se koristi za merenje brzine leta i udaljenosti. Drugi uređaj prati društvene interakcije preko KR kodova pričvršćenih na leđa svake pčele.
Rezervoar sa ugljen-dioksidom se koristi za izbacivanje stvorenja pre postavljanja eksperimenata ili njihovog prenošenja u klimatizovanu komoru u kojoj su se ranije nalazile zmije. Crvena svetla osvetljavaju prostoriju jer boja otežava vid bumbara, čineći ubode i bekstvo manje verovatnim.
Zamagljena, žuto-crna stvorenja dolaze u UCI iz kompanija koje uzgajaju bube za farmere, i oni su odlični ledolomci.
„Ako bilo kome kažem da radim sa pčelama, oni su uvek uzbuđeni“, kaže Hamer. Ponekad previše uzbuđen. Njegova kancelarija je puna magneta, šoljica, nalepnica i drugih poklona na temu pčela. „Najveći problem su, međutim, sve igre reči“ koje mu ljudi bacaju na put, kaže on.
Hamerovo istraživanje je puno zanimljivih fusnota. Kao student na UC San Diego, obučavao je pčele da isplaze jezik za studiju koja je otkrila da mogu razlikovati toplu i hladnu hranu. Kasnije, kao postdoktor na Univerzitetu Teksas u Ostinu, saznao je da med koji proizvode pčele u kampusu ima ukus doktora bibera i žvakaće gume jer su rojevi često napadali kante za otpatke radi ishrane.
Možda njegov najčudniji projekat, najavljen prošle godine, pokušava da dizajnira pelene za bumbare. Ako uspe, to bi omogućilo njegovom timu da uzorkuje mikrobiome creva bez potrebe da ubija nijednu pčelu. Kada je Hamer ukratko spomenuo ideju tokom prezentacije naučnicima UCI-ja, „pelene su bile sve o čemu su posle želeli da razgovaraju“, kaže on.
Za sada je, međutim, predlog uglavnom maštovit. Čak i ako se razvije prototip, kako bi ga istraživači pričvrstili na dno pčele? „To je pitanje od milion dolara“, priznaje Hamer. „Potreban nam je neko ko je dobar u umetnosti i zanatima.
Pčelinji laksativ takođe može biti neophodan. „Zaista ih je teško naterati da kake“, kaže on. „Pokušali smo da ih hranimo različitim koncentracijama saharoze“, ali se nije pojavila nikakva magična formula.
Koliko god takvo istraživanje zvučalo neobično, iza njega stoji ozbiljna svrha. Divlje pčele su ugrožene, kaže Hamer, a neki napori da se pomogne imaju suprotan efekat.
„Svi žele da ’spase pčele‘, ali to obično znači medonosne pčele, kojima ne preti opasnost od izumiranja“, objašnjava on. Štaviše, medonosne pčele se takmiče za hranu sa svojim brojnijim rođacima i mogu im preneti bolesti, kaže Hamer.
Da bi zaštitio divlje oprašivače, on predlaže sadnju više cveća, korišćenje manje pesticida i stvaranje staništa za gnežđenje u dvorištima — delove zemlje koja se može kopati i domaće ili kupljene „hotele za pčele“, što je ekvivalent za insekte kućica za ptice.
U međuvremenu, nazad u laboratoriji, Hamer i njegov tim rade na svemu, od crevnih bakterija koje svetle u mraku (za lakše proučavanje mikrobioma) do probiotika bumbara (za poboljšanje zdravlja insekata). Ovo poslednje može čak povećati otpornost na patogene.
