Nedavna studija objavljena u časopisu Nature ispituje kako pukotine blata koje je na Marsu primetio NASA-in rover Curiosity mogu pružiti uvid u to kako se život na crvenoj planeti mogao formirati u njenoj drevnoj prošlosti.
Na Zemlji su pukotine od blata tradicionalno bile povezane sa ciklusima vlažnog i suvog okruženja koji su pomogli u razvoju složenih procesa odgovornih za život mikroba. Ovu studiju je sproveo međunarodni tim istraživača i ima potencijal da pomogne naučnicima da bolje razumeju geološke i hemijske procese koji su mogli postojati u drevnoj prošlosti Marsa, pre više milijardi godina.
„Ovo je prvi opipljiv dokaz koji smo videli da je drevna klima Marsa imala tako redovne cikluse mokro-suvo nalik Zemlji“, rekao je dr Vilijam Rapin, naučnik CNRS za istraživanje u IRAP-u, i glavni autor studije. „Ali još važnije je da su ciklusi mokro-suvo korisni – možda čak i potrebni – za molekularnu evoluciju koja bi mogla dovesti do života.“
Za studiju, tim je analizirao slike pukotina u blatu dobijene sa NASA-inog rovera Mars Curiositi, koji trenutno prolazi kroz krater Gejl na Marsu, između solova 3154 do 3156 (20-22. jun 2021.) kada je bušio stenu pod nadimkom Pontours. Slike otkrivaju jasne T- i heksagonalne pukotine unutar površine, što ukazuje na mnoge cikluse vlažnih i suvih uslova koji su nekada postojali u ovom regionu.
Vlažni uslovi, kao što su tekuće reke ili jezera, su odgovorni za stvaranje mulja, ali kada se to isto blato osuši, ono se sabija i puca, što rezultira slomljenom površinom koju vidimo danas. Za kontekst o solovima, jedan marsovski sol je jednak jednom danu na Marsu, što je nešto manje od 40 minuta duže od jednog dana na Zemlji.
„Ova uzbudljiva zapažanja zrelih pukotina blata nam omogućavaju da popunimo neke od nedostajuće istorije vode na Marsu“, rekla je dr Nina Lanza, koja je glavni istraživač instrumenta ChemCam na NASA-inom roveru Curiositi i koautor na studija. „Kako je Mars prešao sa tople, vlažne planete na hladno, suvo mesto koje poznajemo danas? Ove pukotine blata nam pokazuju to prelazno vreme, kada je tečna voda bila manje bogata, ali je i dalje bila aktivna na površini Marsa.“
Nalazi studije ukazuju na to da ove pukotine ukazuju na prelazak minerala, posebno smektitne gline u slojeve koji sadrže sulfate, što potencijalno ukazuje da je Mars doživeo okruženje nalik Zemlji tokom tranzicije Noachian-Hesperian, ili pre 3,8 do 3,6 milijardi godina.
Na Zemlji, smektitne gline i slojevi koji sadrže sulfate se obično povezuju sa vodenim sredinama. Takođe, kao i Zemlja, geološka istorija Crvene planete podeljena je na vremenske periode od najstarijeg do najmlađeg, pri čemu su ti vremenski periodi prednoajski, noajski, hesperski i amazonski i svaki traje otprilike od 4,5 do 4,1 milijarde godina, od pre 4,1 do Pre 3,7 milijardi godina, pre 3,7 do 2,9 milijardi godina, odnosno pre 2,9 milijardi godina do danas.
Dok je Mars trenutno izuzetno hladna i suva planeta koja je negostoljubiva za život kakav poznajemo, naučni dokazi sugerišu da su stvari bile mnogo drugačije pre nekoliko milijardi godina kada se prvi put formirao. To je bilo kada je tečna voda tekla u jezera, reke i okeane, dok su vulkani izbacivali gasove da bi atmosfera bila dovoljno gusta da ova tečna voda nastavi da teče po površini. Aurore su plesale po nebu od solarnog vetra u interakciji sa magnetnim poljem crvene planete, slično kao što vidimo na Zemlji danas. Ali dok su ovi uslovi slični Zemlji možda doveli do stvaranja mikrobnog života na Marsu, ovi uslovi nisu trebali da traju.
Tokom miliona godina, unutrašnjost Marsa je počela da se hladi zbog male veličine — polovine Zemlje — što je rezultiralo smanjenjem temperature njegovog rastopljenog tečnog spoljašnjeg jezgra, što je postepeno smanjivalo njegov geološki i magnetni uticaj na crvenu planetu. Vulkani su prestali da izbacuju gasove i magnetno polje se raspršilo, ponevši sa sobom aurore. Uz to, izgubljena je i zaštita od sunčevog vetra, što je dovelo do toga da ovaj potonji polako uklanja atmosferu planete, što dovodi do isparavanja sve tečne vode. Na kraju, Mars je neplodni svet koji danas vidimo, bez kapi tečne vode na svojoj površini.
