Pitajte bilo kog neurologa: Parkinsonova bolest je poremećaj mozga. Upadljivi simptomi Parkinsonove bolesti — nekontrolisani tremor, usporeni pokreti i osećaj da su nečija stopala zaglavljena za tlo — svi potiču od gubitka neurona u delu mozga koji pomaže u kontroli kretanja.
Ali mnogi istraživači veruju da neurodegenerativni poremećaj može početi daleko od mozga – u crevima – i godinama pre nego što se pojave prvi neurološki znaci.
Nova otkrića istraživača sa Kolumbije Dejvida Sulzera, doktora nauka i Dritana Agalija, i dvojice njihovih diplomiranih studenata dodaju dokaze koji podržavaju ovu hipotezu – i pokazuju da ono što pokreće početne gastrointestinalne promene kod Parkinsonove bolesti može biti pogrešno usmereno imuni napad.
„Ako je ovo početak Parkinsonove bolesti kod mnogih ljudi, mogli bismo potencijalno da identifikujemo ko ima bolest pre nego što stigne do mozga i nadamo se da je zaustavimo na putu“, kaže Sulzer. Novi nalazi su objavljeni 18. avgusta u Neuronu.
Prvobitna teorija Parkinsonove bolesti, prvobitno predložena pre 20 godina, počela je da intrigira Sulcera nakon što je njegovo sopstveno istraživanje ukazalo na ulogu autoimunog odgovora kod Parkinsonove bolesti.
Kod Parkinsonove bolesti, protein koji se zove alfa-sinuklein postaje pogrešno savijen, akumulira se unutar neurona i polako truje ćelije. Sulzerova laboratorija u saradnji sa imunolozima na Institutu za imunologiju La Jolla pokazala je da se mali delovi pogrešno savijenog alfa-sinukleina mogu pojaviti i na spoljašnjoj strani neurona, što neurone čini ranjivim na napade imunološkog sistema. Imuni napad bi mogao da izazove akutnije oštećenje neurona od unutrašnjih depozita alfa sinukleina.
„Krv pacijenata sa Parkinsonovom bolešću često sadrži imune ćelije koje su pripremljene da napadnu neurone,“ kaže Sulzer, „ali nije jasno gde i kada su pripremljene.“
Crijeva je bila intrigantna mogućnost jer sadrži iste neurone i zato što većina pacijenata sa Parkinsonovom bolešću ima zatvor godinama prije nego što se pojave simptomi na mozgu i bolest se dijagnostikuje. Da bi nastavio sa ovom hipotezom, Sulzer se udružio sa Agalijuom, neuroimunologom sa ekspertizom u modelima miševa drugog neurološkog poremećaja (multipla skleroza) koji ima autoimune karakteristike.
Da bi saznali da li imunološka reakcija na alfa-sinuklein može da pokrene bolest i gde su Frančeska Gareti i Konor Monahan, studenti na postdiplomskim studijama u režiji Agalija i Sulzera, prvi put napravili miša sposobnog da prikaže delove pogrešno savijenog alfa-sinukleina na površini ćelija (prirodni miševi nemaju ovu sposobnost). Zatim su miševima ubrizgali alfa-sinuklein i pratili šta se dešava u mozgu i crevima.
Istraživači nisu videli nikakve znake koji podsećaju na Parkinsonovu bolest u mozgu, ali su videli da imunološki napad na neurone u crevima izaziva zatvor i druge gastrointestinalne efekte koji su slični onima koji su primećeni kod većine pacijenata sa Parkinsonovom bolešću godinama pre nego što im je bolest dijagnostikovana.
„Ovo pokazuje da autoimuna reakcija može dovesti do onoga što se čini da je početna faza Parkinsonove bolesti i da je jaka podrška da je Parkinsonova delimično autoimuna bolest“, kaže Sulzer.
Nalazi takođe ukazuju na mogućnost da rano otkrivanje – a zatim i prekid – imunološkog odgovora u crevima može sprečiti kasniji napad na neurone mozga i zaustaviti Parkinsonovu bolest.
Trenutno, međutim, nije jasno koliko veliku ulogu igra imunološki sistem u mozgu Parkinsonove bolesti. Odgovor na to pitanje može postati jasniji ako istraživači otkriju zašto mozak njihovih miševa nije razvio nikakve znake Parkinsonove bolesti.
Tim pretpostavlja da imune ćelije u njihovom modelu miša možda ne stižu do mozga jer su životinje mlade i starost još nije dovoljno oslabila krvno-moždanu barijeru da bi imune ćelije mogle da se provuku. Otvaranje barijere ili ubrzavanje procesa starenja može dovesti do miševa koji razviju gastrointestinalne i moždane simptome.
„Naš krajnji cilj je da razvijemo model Parkinsonove bolesti kod miševa koji rekonstruiše ljudski proces bolesti, koji trenutno ne postoji“, kaže Sulzer. „To će biti kritično u odgovaranju na pitanja o bolesti koju ne možemo istražiti kod ljudi i na kraju razviti bolje terapije.“
