Sve veći dokazi sugerišu da je mikroplastika u našoj krvi verovatno sposobna da pređe našu moždano-krvnu barijeru sisara. Sada preliminarni eksperimenti otkrivaju potencijalni uticaj koji mogu da imaju kada se tamo uđu, otkrivajući da je mikroplastika koja je istrošena daleko toksičnija za ćelije ljudskog mozga od sveže.
„Implikacije štetnosti mikroplastike su posebno alarmantne, jer sekundarna mikroplastika izložena u prirodnom okruženju izaziva ozbiljniji inflamatorni odgovor u mozgu“, kaže biolog Sung-Kjun Čoi iz Daegu Gjeongbuk instituta za nauku i tehnologiju (DGIST).
Potpuno smo se okružili plastikom. Ogrtamo se njima, komuniciramo sa njima, jedemo od njih, pijemo iz njih, živimo u njihovim kaputima, putujemo u njima i tako dalje – što iznosi 390 miliona tona plastike proizvedene samo u 2021. Svaki od ovih obilnih izvora baca fragmente poznate kao mikroplastika tokom svog korisnog veka trajanja, a ne samo nakon odlaganja.
Izloženi elementima poput kiše, vetra i sunčeve svetlosti, ovi sitni fragmenti menjaju oblik i strukturu pre nego što se vrate u živa tela. Mnogo pre nego što smo rođeni, mi upijamo prašinu istrošenih plastičnih komada.
Dok su prethodna istraživanja testirala efekte novonastale plastike na naše moždane ćelije, biolog iz DGIST-a Hee-Ieon Kim i njegove kolege su ih umesto toga izazvali sa istrošenim česticama. Oni su pomno pogledali kako imune ćelije našeg mozga, mikroglija, reaguju na mikroplastiku dobijenu od polistirena u poređenju sa „devičanskim“ sličnim veličinama.
Hranjenje miševa oštećenom mikroplastikom tokom sedam dana povećalo je nivoe inflamatornih čestica u njihovoj krvi. Takođe su iskusili povećanu smrt ćelija u mozgu. Istraživači su zatim uporedili komadiće polistirena u ljudskoj mikrogiji uzgojenoj u laboratoriji.
Sastavljajući 10 do 15 procenata moždanih ćelija, mikroglija patrolira našim centralnim nervnim sistemom u potrazi za objektima koji ne bi trebalo da budu tamo. Nije iznenađujuće da su prethodna istraživanja koja je sproveo tim otkrila da se mikročestice nakupljaju u mikroglijama miša.
Kim i njegove kolege su otkrili da je mikroplastika koja je istrošena uticala na proteine koji su uključeni u razlaganje šećera u energiju, povećavajući njihovu ekspresiju u mikroglijalnim ćelijama 10 do 15 puta više nego u ćelijama koje pripadaju kontrolnim grupama. Takođe su povećali koncentraciju proteina uključenih u smrt moždanih ćelija za faktor 5.
Tim sumnja da bi to moglo biti povezano sa promenama sa kojima se mikroplastika susreće kada je izložena sunčevoj svetlosti. Polistiren apsorbuje UV talase, zbog čega plastika postaje krhka i sklona fragmentaciji. Kim i tim su otkrili da je polistiren koji je zbog vremenskih uslova imao povećanu površinu i izmenjene hemijske veze; dva svojstva koja utiču na njihovu reaktivnost.
Sve ovo dovodi do povećanog inflamatornog odgovora moždanih ćelija – daleko ozbiljnijeg od onoga što je proizvela mikroplastika bez vremenskih uslova testirana u ekvivalentnim dozama.
„Prvi put smo identifikovali da plastika koja je procurila u okolinu prolazi kroz ubrzani proces trošenja, pretvarajući se u sekundarnu mikroplastiku koja može poslužiti kao neurotoksične supstance, što dovodi do povećane upale i smrti ćelija u mozgu“, objašnjava Čoi.
Rezultati su do sada primećeni samo kod živih miševa i uzoraka ljudskog tkiva u laboratorijskim uslovima, ali činjenica da ovi zagađivači mogu napraviti tako duboke promene kada dođu do moždanog tkiva snažno sugeriše da utiču na zdravlje našeg mozga.
Dok su se eksperimenti oslanjali na male veličine uzoraka i visoke koncentracije mikroplastike da bi se objasnila dugoročna akumulacija mikroplastike, istraživači sada planiraju dugoročne studije sa više uzoraka i doza koje bolje odražavaju uslove životne sredine tokom vremena, kako bi potvrdili svoje nalaze.
Njihovi rezultati ne mogu doći dovoljno brzo jer su kompanije za fosilna goriva uložile milijarde dolara u još više povećanje proizvodnje plastike ove decenije, suočene sa potencijalnim smanjenjem upotrebe goriva kao odgovor na klimatske promene.
Štaviše, ova eksplozija proizvodnje plastike je podržana državnim subvencijama koristeći sopstveni novac poreskih obveznika.
Ako je naše zdravlje u pitanju, kao što istraživanja sve više sugerišu, takođe će trebati više pažnje i način na koji proizvodimo, koristimo i odlažemo plastiku.
