Tokom protekle decenije smrtonosni šumski požari postali su sve češći zbog klimatskih promena izazvanih ljudskim faktorom i remećenih praksi upravljanja zemljištem. Južna Kalifornija, gde nas troje živimo i radimo, posebno je pogođena.
Južna Kalifornija je takođe doživela talas šumskih požara pre 13.000 godina. Ovi požari su trajno transformisali vegetaciju regiona i doprineli najvećem izumiranju Zemlje u više od 60 miliona godina.
Kao paleontolozi, imamo jedinstvenu perspektivu o dugoročnim uzrocima i posledicama promena životne sredine, kako onih koje su povezane sa prirodnim klimatskim fluktuacijama, tako i onih koje izazivaju ljudi.
U novoj studiji, objavljenoj u avgustu 2023., pokušali smo da razumemo promene koje su se dešavale u Kaliforniji tokom poslednjeg velikog izumiranja na kraju pleistocena, vremenskog perioda poznatog kao ledeno doba. Ovaj događaj je zbrisao većinu velikih sisara na Zemlji pre oko 10.000 do 50.000 godina. Ovo je bilo vreme obeleženo dramatičnim klimatskim prevratima i brzim širenjem ljudske populacije.
Naučnici često nazivaju poslednjih 66 miliona godina istorije Zemlje Dobom sisara. Za to vreme, naši krzneni rođaci su iskoristili izumiranje dinosaurusa da postanu dominantne životinje na planeti.
Tokom pleistocena, Evroazija i Amerika vrvele su ogromnim zverima poput vunastih mamuta, džinovskih medveda i strašnih vukova. Dve vrste kamila, tri vrste kopnenih lenjivca i pet vrsta velikih mačaka lutale su današnjim Los Anđelesom.
Onda su, naglo, nestali. Širom sveta nestali su veliki sisari koji su desetinama miliona godina karakterisali globalne ekosisteme. Severna Amerika je izgubila više od 70% sisara koji su težili više od 44 kilograma. Južna Amerika je izgubila više od 80%, Australija skoro 90%. Samo Afrika, Antarktik i nekoliko udaljenih ostrva zadržavaju ono što bi se danas moglo smatrati „prirodnim“ životinjskim zajednicama.
Razlog za ova izumiranja ostaje nejasan. Decenijama paleontolozi i arheolozi raspravljaju o potencijalnim uzrocima. Ono što je zbunilo naučnike nije to što nema očiglednih krivaca, već što ih ima previše.
Kako se poslednje ledeno doba završilo, zagrevanje klime dovelo je do izmenjenih vremenskih obrazaca i reorganizacije biljnih zajednica. U isto vreme, ljudska populacija se brzo povećavala i širila širom sveta.
Jedan ili oba ova procesa mogu biti umešana u događaj izumiranja. Ali fosilni zapis bilo kog regiona je obično suviše oskudan da bi se tačno znalo kada su velike vrste sisara nestale iz različitih regiona. Ovo otežava utvrđivanje da li je za to kriv gubitak staništa, nedostatak resursa, prirodne katastrofe, ljudski lov ili neka kombinacija ovih faktora.
Neki zapisi nude tragove. Katranske jame La Brea u Los Anđelesu, najbogatije fosilno nalazište ledenog doba, čuvaju kosti hiljada velikih sisara koji su bili zarobljeni u viskoznom asfaltu tokom proteklih 60.000 godina. Proteini u ovim kostima mogu se precizno datirati korišćenjem radioaktivnog ugljenika, dajući naučnicima neviđeni uvid u drevni ekosistem i priliku da rasvetle vreme – i uzroke – njegovog kolapsa.
Naša nedavna studija iz katranskih jama La Brea i obližnjeg jezera Elsinore otkrila je dokaze o dramatičnom događaju pre 13.000 godina koji je trajno transformisao vegetaciju južne Kalifornije i izazvao nestanak legendarnih mega-sisara La Brea.
Arhive sedimenata sa dna jezera i arheološki zapisi pružaju dokaze o smrtonosnoj kombinaciji – o zagrejanoj klimi isprekidanoj decenijama dugim sušama i brzim porastom ljudske populacije. Ovi faktori su gurnuli ekosistem južne Kalifornije do tačke preokreta.
Slične kombinacije zagrevanja klime i uticaja ljudi su okrivljene za izumiranje ledenog doba na drugim mestima, ali naša studija je otkrila nešto novo. Čini se da je katalizator ove dramatične transformacije bio neviđeni porast šumskih požara, koje su verovatno izazvali ljudi.
Procesi koji su doveli do ovog kolapsa danas su poznati. Kako se Kalifornija zagrejala nakon poslednjeg ledenog doba, pejzaž je postao suvlji, a šume su se povukle. U La Brei, populacija biljojeda je opala, verovatno zbog kombinacije ljudskog lova i gubitka staništa. Vrste povezane sa drvećem, poput kamila, potpuno su nestale.
U milenijumu koji je prethodio izumiranju, srednje godišnje temperature u regionu porasle su za 10 stepeni Farenhajta (5,5 stepeni Celzijusa), a jezero je počelo da isparava. Zatim, pre 13.200 godina, ekosistem je ušao u sušu dugu 200 godina. Polovina preostalih stabala je umrla. Sa manje velikih biljojeda koji mogu da je pojedu, mrtva vegetacija se nakupila na pejzažu.
U isto vreme, ljudska populacija je počela da se širi širom Severne Amerike. I dok su se širili, ljudi su sa sobom doneli moćno novo oruđe – vatru.
Ljudi i naši preci su koristili vatru stotinama hiljada godina, ali vatra ima različite uticaje na različite ekosisteme. Zapisi o drvenom uglju sa jezera Elsinor otkrivaju da je pre ljudi, aktivnost požara bila niska u priobalnoj južnoj Kaliforniji. Ali pre 13.200 do 13.000 godina, kako je ljudska populacija rasla, požar se u regionu povećao za red veličine.
Naše istraživanje sugeriše da je kombinacija toplote, suše, gubitka biljojeda i požara izazvanih ljudima dovela ovaj sistem do tačke preokreta. Na kraju ovog perioda, južna Kalifornija je bila prekrivena biljkama čapara, koje uspevaju nakon požara. Uspostavljen je novi režim požara, a kultna megafauna La Brea je nestala.
Proučavanje uzroka i posledica izumiranja u pleistocenu u Kaliforniji može pružiti dragocen kontekst za razumevanje današnje krize klime i biodiverziteta. Slična kombinacija zagrevanja klime, širenja ljudske populacije, gubitka biodiverziteta i požara zapaljenih od strane ljudi koji su karakterisali interval izumiranja ledenog doba u južnoj Kaliforniji ponovo se dešavaju danas.
Alarmantna razlika je u tome što temperature danas rastu 10 puta brže nego na kraju ledenog doba, pre svega zbog sagorevanja fosilnih goriva. Ova klimatska promena izazvana ljudskim faktorom doprinela je petostrukom povećanju učestalosti i intenziteta požara i količine spaljene površine u državi Kalifornija u poslednjih 45 godina.
Dok je Kalifornija sada poznata po ekstremnim požarima, naša studija otkriva da je požar relativno nov fenomen u ovom regionu. U 20.000 godina koje su prethodile izumiranju, rekord na jezeru Elsinore pokazuje veoma nisku incidencu bilo kakvog požara čak i tokom uporedivih perioda suše. Tek nakon dolaska čoveka vatra postaje redovan deo ekosistema.
Čak i danas, oboreni dalekovodi, logorske vatre i druge ljudske aktivnosti izazivaju preko 90% šumskih požara u obalnoj Kaliforniji.
Paralele između izumiranja megafaune iz kasnog pleistocena i današnje ekološke krize su upadljive. Prošlost nas uči da su ekosistemi od kojih zavisimo podložni kolapsu kada su pod stresom višestrukim pritiscima koji se ukrštaju. Udvostručavanje napora da se eliminišu emisije gasova staklene bašte, spreče bezobzirna paljenja požara i očuva preostala megafauna Zemlje može pomoći da se spreči još jedna, još katastrofalnija transformacija.