Nova studija, koju je predvodio Univerzitet Masačusets Amherst, otkriva da su najbogatiji Amerikanci, oni čiji prihodi svrstavaju u prvih 10% onih koji zarađuju, odgovorni za 40% ukupne emisije gasova staklene bašte u zemlji. Studija, objavljena u PLOS Climate, prva je koja povezuje prihode, posebno prihode od finansijskih investicija, sa emisijama koje se koriste za stvaranje tog prihoda.
Autori predlažu da kreatori politike usvoje poreze fokusirane na akcionare i intenzitet ugljenika u prihodima od ulaganja kako bi na pravičan način ispunili cilj održavanja globalne temperature na 1,5°C zagrevanja.
Naučnici i ekolozi odavno znaju da je potrošnja – količina i vrsta hrane koju jedemo, vozila koja vozimo i sve stvari koje kupujemo – usko povezana sa emisijom gasova staklene bašte. Tradicionalna ekološka politika je tada nastojala ili da ograniči potrošnju ili da je usmeri ka ekološki prihvatljivijim putevima: zameni crvenog mesa ishranom zasnovanom na biljci ili zamenu gasa za električno vozilo.
„Ali, pristupi ograničenju emisije gasova staklene bašte zasnovani na potrošnji su regresivni. Oni nesrazmerno kažnjavaju siromašne dok imaju mali uticaj na izuzetno bogate, koji teže da štede i ulažu veliki deo svog prihoda“, kaže Džered Star, naučnik za održivost. na UMass Amherst i glavni autor nove studije.
„Pristupi zasnovani na potrošnji propuštaju nešto važno: zagađenje ugljenikom stvara prihod, ali kada se taj prihod ponovo investira u zalihe, a ne troši na potrepštine, ne podleže porezu na ugljenik zasnovan na potrošnji.
„Šta se dešava kada se fokusiramo na to kako emisije stvaraju prihod, a ne na to kako omogućavaju potrošnju?“ Starr pita.
Odgovor na to naizgled jednostavno pitanje je, međutim, pun poteškoća, jer iako je relativno lako napraviti sliku plata i dnevnica – glavnih izvora prihoda za 90% Amerikanaca – bilo je veoma teško steći osećaj prihod od ulaganja koji čini veliki izvor bogatstva najbogatijih Amerikanaca.
Da bi rešili ovaj problem, Star i njegove kolege su pogledali podatke od 30 godina, oslanjajući se prvo na bazu podataka koja sadrži preko 2,8 milijardi međusektorskih finansijskih transfera i prateći tok ugljenika i prihoda kroz ove transakcije. To im je omogućilo da izračunaju dve različite vrednosti: emisije gasova staklene bašte zasnovane na dobavljačima i proizvođačima.
Emisije zasnovane na dobavljačima su one koje stvaraju industrije koje snabdevaju privredu fosilnim gorivima. Na primer, operativne emisije koje oslobađaju kompanije za fosilna goriva su zapravo prilično niske, ali one ostvaruju ogroman profit prodajom nafte drugima koji će je sagorevati.
Emisije zasnovane na proizvođačima su one koje se direktno oslobađaju radom samog poslovanja—poput elektrane na ugalj.
Sa ove dve brojke u ruci, Star i njegovi koautori su zatim povezali svoje podatke o emisijama sa drugom bazom podataka koja sadrži detaljne demografske podatke i podatke o prihodima za preko 5 miliona Amerikanaca. Ova baza podataka analizira izvore prihoda koji razlikuju aktivni prihod – plate ili dnevnice zarađene kroz zaposlenje – od pasivno generisanog investicionog prihoda.
Ne samo da je tim otkrio da se preko 40% američkih emisija može pripisati tokovima prihoda prvih 10%, već je otkrio i da sam 1% onih koji najviše zarađuju stvaraju 15-17% emisija u zemlji. Uopšteno govoreći, domaćinstva belaca, ne-Hispanjona, imala su najveći prihod povezan sa emisijom, a crna domaćinstva najniži. Emisije su imale tendenciju da rastu sa godinama, dostižući vrhunac u starosnoj grupi od 45 do 54 godine, pre nego što su opadale.
Tim je takođe identifikovao „super emitere“ sa izuzetno visokim intenzitetom emisije. To su skoro isključivo među prvih 0,1% domaćinstava, koja su prezastupljena u oblastima finansija, nekretnina i osiguranja, proizvodnje i vađenja ruda i kamena.
„Ovo istraživanje nam daje uvid u način na koji prihod i investicije prikrivaju odgovornost za emisije“, kaže Starr. „Na primer, 15 dana prihoda za domaćinstvo sa najvećim 0,1% generiše onoliko zagađenja ugljenikom koliko životni prihod za domaćinstvo u najnižih 10%. Objektiv zasnovan na prihodu pomaže nam da se fokusiramo na to ko tačno profitira od zagađenje ugljenikom koje menja klimu i dizajniraju politike kako bi promenili njihovo ponašanje.“
Konkretno, Star i njegove kolege ukazuju na oporezivanje prihoda i akcionara – umesto na oporezivanje potrošnog materijala.
„Na ovaj način bismo zaista mogli da podstaknemo Amerikance koji pokreću i najviše profitiraju od klimatskih promena da dekarboniziraju svoje industrije i investicije. To je dezinvestiranje kroz lični interes, a ne altruizam. Zamislite koliko brzo bi korporativni rukovodioci, članovi odbora i veliki akcionari dekarboniziraju njihove industrije ako to učinimo u njihovom finansijskom interesu. Prihodi od poreza koji su stekli mogli bi pomoći naciji da značajno investira u napore za dekarbonizaciju“, kaže Star.
