Zašto mnogi ljudi ne mogu da se sete gde stavljaju ključeve od automobila većinu jutra, ali mogu da otpevaju svaki tekst pesme koju godinama nisu čuli kada se pojavi na radiju? Da li tekstovi pesama žive na nekom privilegovanom mestu u našim sećanjima?
Muzika ima dugu istoriju korišćenja kao mnemotehničko sredstvo, to jest, za pomoć pamćenju reči i informacija. Pre pojave pisanog jezika, muzika se koristila za usmeno prenošenje priča i informacija. Vidimo mnogo takvih primera čak i danas, u tome kako decu učimo azbuci, brojevima ili – u mom slučaju – nazivima 50 američkih država. Zaista, izazvao bih čak i svakog odraslog čitaoca da pokuša da se seti slova abecede, a da ne čujete poznatu melodiju ili njen ritam u svom umu.
Postoji nekoliko razloga zašto se čini da muzika i reči postaju zamršeno povezane u pamćenju. Prvo, karakteristike muzike često služe kao predvidljiva „skela“ koja nam pomaže da zapamtimo povezane tekstove.
Na primer, ritam i ritam muzike daju naznake o tome koliko će sledeća reč u nizu biti duga. Ovo pomaže da se ograniči mogući izbor reči koje treba prisetiti, na primer, signalizirajući da se reč od tri sloga uklapa u određeni ritam u pesmi.
Melodija pesme takođe može pomoći da se tekst segmentira u smislene delove. Ovo nam omogućava da u suštini pamtimo duže segmente informacija nego kada bismo morali da pamtimo svaku reč pojedinačno. Pesme takođe često koriste literarne načine kao što su rima i aliteracija, što dodatno olakšava pamćenje.
Kada smo pevali ili čuli pesmu mnogo puta ranije, ova pesma može postati dostupna preko našeg implicitnog (ne-svesnog) pamćenja. Pevanje teksta veoma poznate pesme je oblik proceduralnog pamćenja. To jest, to je visoko automatizovan proces poput vožnje bicikla: to je nešto što možemo da uradimo bez mnogo razmišljanja o tome.
Jedan od razloga zašto je muzika tako duboko usađena u pamćenje na ovaj način je taj što imamo tendenciju da čujemo iste pesme mnogo, mnogo puta tokom života (više, nego recimo čitanje omiljene knjige ili gledanje omiljenog filma).
Muzika je takođe suštinski emotivna. Zaista, istraživanja su pokazala da je jedan od glavnih razloga zbog kojih se ljudi bave muzikom raznolikost emocija koje ona prenosi i izaziva.
Širok spektar istraživanja je otkrio da se emocionalni stimulansi pamte bolje od neemocionalnih. Zadatak pokušaja da se seti ABC ili duginih boja? je inherentno motivišući kada se podesi na upečatljivu melodiju – i možemo bolje da zapamtimo ovaj materijal kasnije kada uspostavimo emocionalnu vezu.
Treba napomenuti da nisu sva prethodna istraživanja otkrila da muzika olakšava pamćenje povezanih tekstova. Na primer, nakon prvog susreta sa novom pesmom, pamćenje i melodije i povezanih tekstova je teže nego pamćenje samo teksta. Ovo ima smisla, s obzirom na višestruke zadatke.
Međutim, nakon što pređete ovu početnu prepreku i budete izloženi pesmi nekoliko puta, čini se da se pojavljuju korisniji efekti. Jednom kada je melodija poznata, pridruženi tekst je generalno lakše zapamtiti nego ako pokušate da zapamtite ove tekstove bez melodije iza njih.
Istraživanja u ovoj oblasti se takođe primenjuju za pomoć osobama sa različitim neurodegenerativnim poremećajima. Na primer, čini se da muzika pomaže onima sa Alchajmerovom bolešću i multiplom sklerozom da zapamte verbalne informacije.
Dakle, sledeći put kada stavite ključeve od automobila na novo mesto, pokušajte da napravite privlačnu pesmu koja će vas sledećeg dana podsetiti na njihovu lokaciju — i, u teoriji, ne bi trebalo da zaboravite gde ste ih tako lako stavili.
