Najnovija studija o proboscidima (slonovima i njihovim drevnim rođacima) sa Univerziteta u Helsinkiju pruža dokaz da su neki proboscidije počeli da se prilagođavaju lokalnom okruženju bogatom travom u istočnoj Africi prvo tako što su promenili svoje ponašanje i počeli da se više hrane travama. To se dogodilo u nekim lozama proboscida, kao što su hoerolofodonti, mnogo ranije nego što se do sada mislilo, pre oko 23 do 11 miliona godina u delovima istočne Afrike.
Takođe, pre oko 7 miliona godina u regionu jezera Turkana, ishrana najranijih pravih slonova koja je bila sve više bogata travom bila je povezana sa sušnijim i travom bogatijim okruženjima savane nego drugde u istočnoj Africi.
„Ovo podržava hipotezu o takvim regionima kao što su „fabrike vrsta“ u kojima se prvo usredsredilo evoluciono prilagođavanje promenljivim uslovima životne sredine“, kaže Juha Saarinen sa Univerziteta u Helsinkiju, koji je vodio istraživanje objavljeno u časopisu Nature.
Hranjenje travama je zahtevnije za zube od hranjenja većine drugih vrsta biljaka zbog visokog sadržaja mineralnih zrna zvanih fitoliti u njihovim listovima, što izaziva jaku abraziju na zubima.
Bez obzira na to, tokom ranog i srednjeg miocena, hoerolofodontska loza proboscida je bila u stanju da pređe na ishranu bogatiju travom sa relativno skromnim promenama u morfologiji njihovih zuba.
Od pre oko 10 miliona godina, velike promene klime imale su dublji uticaj na evoluciju proboscidnih zuba u istočnoj Africi, posebno na evoluciju pravih slonova (Elephantidae) sa visoko specijalizovanim visoko krunisanim, višestrukim zubima kutnjaka.
„Uspeli smo da pokažemo da najjači vrhovi sušenja klime istočne Afrike tokom poslednjih 7 miliona godina (na primer pre oko 4 i 2 miliona godina) odgovaraju evolucionim naletima u povećanju visine krune zuba i broja grebena. na molarnim zubima, dok se ove evolucione promene nisu preokrenule tokom perioda manje oštrih klimatskih uslova“, kaže Saarinen.
„Ovo podržava ranije sugestije da su adaptivne osobine organizama prilagođavanje ekstremnim, a ne prosečnim uslovima životne sredine.“
Upoređivanje dokaza o prošloj vegetaciji i ishrani slonova tokom poslednjih 7 miliona godina takođe je pokazalo povećanje travnjaka i sve veću dominaciju slonova koji se hrane travom sa visoko specijalizovanim zubima tokom tog perioda u većini delova istočne Afrike.
Međutim, tokom poslednjih 100 000 godina ova situacija se promenila, verovatno zbog drastičnih fluktuacija u globalnoj klimi, i na kraju je u Istočnoj Africi preživeo samo moderni afrički savanski slon (Lokodonta africana) sa manje specijalizovanim zubima. Ekološki generalizam bi na sličan način mogao da objasni opstanak azijskog slona (Elephas makimus) u Aziji, dok je afrički šumski slon (L. ciclotis) mogao da nađe utočište u šumovitim delovima centralne i zapadne Afrike.
„Ekološki prilično svestrani moderni slonovi bili su jedini preživeli burne klimatske promene kasnog pleistocena. Sada smo mi ljudi ti koji ugrožavamo poslednju preživelu vrstu ove ekološki važne grupe životinja i treba da radimo naporno da ih sačuvamo od gubitka zauvek.“
