Što nam se više sviđaju naše ideje, brže im dajemo oblik. Ali da bismo bili kreativni, moramo se fokusirati na razmišljanje van okvira. Ovo su Alizee Lopez-Persem i Emmanuelle Volle, istraživači Inserma na Pariskom institutu za mozak, pokazali u novoj studiji objavljenoj u American Psichologist.
Koristeći studiju ponašanja i računarski model za repliciranje različitih komponenti kreativnog procesa, istraživači objašnjavaju kako individualne preferencije utiču na brzinu pojave novih ideja i njihov stepen kreativnosti. Ove preferencije takođe određuju koje ideje biramo da iskoristimo i prenesemo drugima.
Šta nas pokreće da razvijamo nove ideje umesto da se zadovoljimo standardnim metodama i procesima? Šta pokreće želju za inovacijama uz rizik žrtvovanja vremena, energije i reputacije za veliki neuspeh? Kreativnost se zasniva na složenim mehanizmima koje tek počinjemo da shvatamo i u kojima motivacija igra centralnu ulogu. Ali postizanje cilja nije dovoljno da objasni zašto dajemo prednost nekim idejama u odnosu na druge i da li taj izbor koristi uspehu naših akcija.
„Kreativnost se može definisati kao sposobnost da se proizvedu originalne i relevantne ideje u datom kontekstu, da se reši problem ili poboljša situacija. To je ključna veština za prilagođavanje promeni ili njeno izazivanje“, objašnjava Lopez-Persem, istraživač u kognitivna neuronauka . „Naš tim je zainteresovan za kognitivne mehanizme koji omogućavaju proizvodnju kreativnih ideja, nadajući se da će naučiti kako da ih mudro koriste.
Istraživači se trenutno slažu da se kreativni proces sastoji od dve uzastopne faze: generisanja novih ideja i procene njihovog potencijala. Ali oni tek treba da nauče kako se ova evaluacija sprovodi i šta nas navodi da zadržimo neke ideje, a ne druge.
„Moramo da cenimo naše ideje da bismo izabrali najbolje“, kaže Lopez-Persem. „Međutim, nema naznaka da ova operacija odgovara racionalnoj i objektivnoj proceni u kojoj pokušavamo da sprečimo naše kognitivne predrasude da naprave najbolji mogući izbor. Stoga smo želeli da znamo kako se ova vrednost dodeljuje i da li zavisi od individualne karakteristike“.
Modeliranje kreativnog procesa kao niza operacija koje uključuju različite moždane mreže ne odgovara popularnoj koncepciji kreativnosti, koja se obično predstavlja kao zamah koji nas zahvata, prenosi i nadmašuje. Nasuprot tome, Voleov tim veruje da kreativnost ima tri fundamentalne dimenzije koje se mogu modelovati korišćenjem matematičkih alata: istraživanje, koje se zasniva na ličnom znanju i omogućava zamišljanje mogućih opcija; evaluacija, koja se sastoji od merenja kvaliteta ideje; i selekciju, što nam omogućava da izaberemo koncept koji će biti verbalizovan.
Da bi razumeli recipročne odnose između ove tri dimenzije, istraživači su ih reprodukovali u računarskom modelu — koji su uporedili sa stvarnim ponašanjem pojedinaca regrutovanih za studiju. Preko PRISME platforme Pariskog instituta za mozak, 71 učesnik je pozvan da polaže besplatne testove asocijacija, koji se sastoje od podudaranja reči na najsmeliji mogući način. Zatim su zamoljeni da ocene koliko im se dopadaju ova asocijacija ideja i da li im se čine relevantnim i originalnim.
„Naši rezultati pokazuju da subjektivna evaluacija ideja igra važnu ulogu u kreativnosti“, kaže Emanuel Vole, neurolog. „Uočili smo vezu između brzine proizvodnje novih ideja i nivoa uvažavanja ovih ideja od strane učesnika. Drugim rečima, što vam se više sviđa ideja koju ćete formulisati, to brže dolazite do nje. Zamislite, jer na primer, kuvar koji namerava da napravi sos: što ga kombinacija ukusa više zavodi u umu, brže će se baciti na sastojke. Naše drugo otkriće je da ova procena kombinuje dva subjektivna kriterijuma: originalnost i relevantnost.“
Tim pokazuje da značaj ova dva kriterijuma varira od pojedinca do pojedinca. „Sve zavisi od njihovog iskustva, ličnosti i verovatno njihovog okruženja, dodaje istraživač. Neki favorizuju originalnost ideje nego njenu relevantnost; za druge je obrnuto. Međutim, davanje prednosti ili originalnosti ili relevantnosti ima ulogu u kreativno mišljenje: pokazali smo da pojedinci skloni originalnim idejama predlažu inventivnije koncepte“.
Konačno, timski model je predvideo brzinu i kvalitet kreativnih predloga učesnika na osnovu njihovih preferencija merenih u nezavisnom zadatku. Ovi rezultati ističu mehaničku prirodu kreativnog impulsa. Oni takođe ukazuju na mogućnost, dugoročno gledano, preciznog opisa mehanizama kreativnosti na neurokomputacionom nivou i njihovog povezivanja sa njihovim neuronskim supstratom, dovodeći u pitanje stereotip da je kreativno mišljenje misteriozan proces nad kojim uopšte nemamo kontrolu.
„U budućnosti želimo da definišemo različite profile kreativnosti koji se odnose na polja delatnosti ljudi. Da li imate različite kreativne preferencije ako ste arhitekta, softverski inženjer, ilustrator ili tehničar?“ dodaje Lopez-Persem. „Koja okruženja podstiču kreativnost, a koja je inhibiraju? Da li bismo mogli da modifikujemo ili preobrazujemo svoj kreativni profil kroz kognitivne vežbe kako bismo odgovarali ličnim ambicijama ili potrebama? Sva ova pitanja ostaju otvorena, ali mi čvrsto nameravamo da odgovorimo na njih.“
