Komplikovanije je od izvora mladosti, ali tim naučnika predvođen profesorom medicine sa Harvardske medicinske škole Vadimom Gladiševom produžio je živote starih miševa povezujući njihov cirkulatorni sistem sa sistemima mladih miševa. Koristeći proces koji se naziva heterohronična parabioza, istraživači su povezivali svoje sudove tri meseca.
Rezultati su bili upečatljivi: stari miševi su živeli u proseku 6 do 9 procenata duže od svojih kontrolnih vršnjaka, a biološka starost određena biomarkerima starenja i kod starih i kod mladih miševa je uticala na tromesečnu proceduru deljenja krvi. Gazette je razgovarao sa Gladiševom o ovom istraživanju, koje je objavljeno u Nature Aging. Intervju je uređen radi dužine i jasnoće.
GLADIŠEV: Ideju je osmislio Bohan Zhang, u to vreme diplomirani student na Harvardskom programu bioloških i biomedicinskih nauka. On je prvi autor rada o starenju prirode.
GLADIŠEV: Ne, sasvim je drugačije. To nije samo infuzija mlade krvi: mladi i stari miševi imaju mnogo više učešća u ovoj proceduri. Na primer, stari miševi imaju pristup mlađim organima i miševi razmenjuju faktore krvi na oba načina tako da se šteta akumulirana sa godinama raspoređuje, zajedno sa drugim faktorima koji mogu uticati na biološku starost.
GLADIŠEV: U suštini ono što smo primetili je da su nakon ove procedure stariji miševi postali mlađi i živeli duže od kontrola. Razlika u životnom veku je značajna, ali nije velika. Mnogo veća razlika je u biološkoj starosti u vreme parabioze. Dakle, u tom smislu, tok njihovog starenja se promenio jer su se stariji miševi u početku delimično podmladili, ali su onda starili drugačije nego kontrolni miševi.
GLADIŠEV: Biološka starost se sada može bolje kvantifikovati nego ranije. Gledajući neku osobu, možemo proceniti njenu hronološka starost, a to je, recimo, 60 godina. Ali neki 60-godišnjaci mogu izgledati i zapravo biti više kao da imaju 50 godina—a neki 70-godišnjaci. Ljudi stare po nešto drugačijim stopama, zar ne? Biomarkeri starenja nam omogućavaju da to kvantifikujemo i takođe kvantifikujemo odgovore na intervencije koje utiču na biološku starost. Na primer, ako miševe podvrgnemo ograničenju kalorija i imamo kontrole iste hronološke starosti, otkrićemo da su životinje sa ograničenim kalorijama biološki mlađe. Isto tako, primenili smo biomarkere starenja da bismo postavili pitanje: Koja je biološka starost miševa nakon parabioze i kasnije u životu?
GLADIŠEV: Najčešći je poznat kao epigenetski sat. Zasniva se na proceni statusa metilacije citozina u DNK. Neki citozini postaju više metilovani, a neki gube metilaciju sa godinama. Od miliona citozina, biramo nekoliko stotina koji najbolje predstavljaju proces starenja i omogućavaju nam da kvantifikujemo biološku starost. Pored epigenetskog sata, koristimo i transkriptomske biomarkere. Ovo nam je omogućilo da utvrdimo da je biološka starost starih miševa smanjena u poređenju sa kontrolom.
GLADIŠEV: Kod starih miševa, da. Ostali su mlađi od kontrola i živeli su duže. U posebnoj studiji (objavljenoj pre nekoliko meseci u Cell Metabolism), pogledali smo mlađe životinje i otkrili da se njihova biološka starost povećala nakon parabioze, ali nakon odvajanja od starih miševa, ponovo se smanjila na normalu.
U radu Nature Aging samo smo kvantifikovali biološku starost u vreme tri meseca postupka parabioze, a zatim dva meseca kasnije, a opšti utisak je da je u početku efekat podmlađivanja bio snažan. Činilo se da se kasnije smanjio, ali smo ipak primetili razliku u životnom veku. Takođe, činilo se da je teže podmladiti životinje nego povećati njihovu biološku starost.
GLADIŠEV: Mogu samo da nagađam, ali to možemo posmatrati u smislu akumuliranih molekularnih oštećenja. Kada miševi razviju zajednički cirkulatorni sistem, šteta od starih miševa ide na mlade miševe i povećava njihovu biološku starost. Ali u slučaju starog miša, ovaj proces razblažuje njihovu štetu. Nakon odvajanja, oštećenja preneta na mlade miševe sa starih mogu se vremenom ukloniti, dok se kod starih miševa ova oštećenja trajno razvode.
Ne znamo tačno kako se ovo dešava. Možda u krvi mladih miševa postoje takozvani faktori mladosti koji podstiču mladost kod starih. Druga mogućnost je da parabioza podržava razblaživanje oštećenja, a još jedna ideja je da stare životinje imaju pristup mlađim organima mladih miševa koji detoksikuju štetu preko jetre i bubrega. Verovatno kombinacija različitih faktora dovodi do efekta podmlađivanja. Ali očigledno nije samo da infuzija mlade krvi podmlađuje. Kompleksnije je od toga.
