Otpornost na antibiotike je sve veća pretnja globalnom zdravlju. U 2019. je izazvao više od 1,27 miliona smrtnih slučajeva širom sveta — a predviđa se da bi otpornost na antimikrobne lekove (koja uključuje otpornost bakterija na antibiotike) mogla da doprinese 10 miliona smrtnih slučajeva godišnje do 2050.
Antibiotici se koriste za lečenje bakterijskih infekcija kao što su infekcije urinarnog trakta i pneumonija. Ali njihova zloupotreba i prekomerna upotreba doprineli su pojavi bakterija koje sadrže gene koji im omogućavaju da izdrže ubijajuću moć antibiotika. To dovodi do infekcija koje je mnogo teže lečiti.
Otpornost na antibiotike se uglavnom širi na ljude preko kontaminirane hrane ili vode. Ali nedavna studija pokazuje da ovo nije jedini način na koji se otporne bakterije mogu širiti. Prema istraživačima iz Kine i Velike Britanije, zagađenje vazduha takođe može širiti rezistenciju na antibiotike.
Ovo je prva studija koja je sveobuhvatno procenila vezu između povećane rezistencije na antibiotike i zagađenja vazduha na globalnom nivou.
Pregled je analizirao nalaze prethodnih studija koje su posmatrale obrasce širenja otpornosti na antibiotike u vazduhu tokom skoro dve decenije. Oni su pogledali 12 istraživačkih studija sprovedenih u 116 zemalja – uključujući Veliku Britaniju, SAD, Kinu, Indiju i Australiju. Ove studije su procenile pojavu bakterija ili gena otpornih na antibiotike u atmosferi.
Studija se posebno bavila najopasnijim tipom zagađenja vazduha — PM2,5. Ovo su čestice koje imaju prečnik od 2,5 mikrometara – oko 3% prečnika pramena ljudske kose. PM2.5 se ne može videti golim okom i lako se može udahnuti.
Studija je otkrila da je otpornost na antibiotike rasla zajedno sa povećanjem koncentracije PM2,5 u vazduhu. Svaki porast koncentracije PM2,5 od 10% povezan je sa globalnim povećanjem rezistencije na antibiotike od 1,1% i 43.654 smrtnih slučajeva od bakterijskih infekcija otpornih na antibiotike.
Studija je objavila da je najviši nivo otpornosti na antibiotike zabeležen u severnoj Africi i zapadnoj Aziji. Ova područja su takođe imala najozbiljnije zagađenje PM2,5. Za poređenje, Evropa i Severna Amerika—koje su imale najniže prosečne nivoe zagađenja PM2,5—takođe su imale niže nivoe otpornosti na antibiotike.
Studija je takođe objavila da je čak samo 1% povećanje PM2,5 u svim regionima povezano sa povećanjem otpornosti Klebsiella pneumoniae na više antibiotika — uključujući polimiksine, koji su poslednje sredstvo za antibiotike. Ova bakterija se obično širi u bolnicama i može izazvati upalu pluća, meningitis i infekcije urinarnog trakta.
Iako se klebsiela ne širi vazduhom, ovo sugeriše da zagađenje vazduha takođe može olakšati otpornim bakterijama da napreduju i šire se u životnoj sredini.
Studija pokazuje da postoji značajna veza između zagađenja vazduha i otpornosti na antibiotike. Iako autori nisu pokazali dokaze o uzročnosti između ova dva faktora, pronašli su gene otpornosti na antibiotike u DNK bakterija sekvenciranih iz uzoraka vazduha. Ovo ukazuje da bi PM2.5 mogao olakšati širenje bakterija i gena otpornih na antibiotike putem vazduha.
Ovo nije prva studija koja pokazuje vezu između zagađenja vazduha i otpornosti na antibiotike.
Takođe se pokazalo da je zagađenje vazduha faktor rizika za tuberkulozu uzrokovanu bakterijom Micobacterium tuberculosis . Ova bakterija je razvila otpornost na više antibiotika.
Studija u Hong Kongu je takođe otkrila povezanost između izloženosti PM2,5 na otvorenom i tuberkuloze. Studija je otkrila da je povećanje koncentracije PM2,5 tokom zime povezano sa povećanjem broja slučajeva tuberkuloze za 3% sledećeg proleća i leta.
Međutim, još uvek je nejasno koji osnovni mehanizmi mogu omogućiti širenje otpornosti na antibiotike u zagađenju vazduha. Za buduće studije će biti važno da se ovo istraži.
Iz ove studije i drugih znamo da PM2.5 može da sadrži bakterije ili gene otporne na antibiotike koji mogu da uđu u ljudsko telo kroz respiratorni sistem kada dišemo.
Takođe znamo iz prethodnih studija da se bakterije otporne na antibiotike i njihovi geni mogu preneti sa jedne osobe na drugu vazduhom putem respiratornih kapljica. Kijanje, kašalj, pa čak i razgovor, svi mogu emitovati respiratorne kapljice. Takođe je moguće da bi osoba koja je udahnula bakterije otporne na antibiotike iz zagađenog vazduha mogla da ih prenese na drugu osobu kada kašlje ili kija.
Promene životne sredine uzrokovane zagađenjem vazduha (kao što su povećana temperatura i vlažnost) takođe mogu olakšati razvoj otpornih bakterija. Ali opet, biće važno da istraživači sprovode studije koje ispituju da li je to slučaj.
Takođe će biti važno za istraživače da istraže ulogu drugih faktora (osim PM2,5) koji mogu doprineti rezistenciji na antibiotike. Na primer, izloženost zagađivačima, hrana koju jedemo, upotreba antibiotika za životinje i ekološke katastrofe.
Iako možda ne znamo tačno kako zagađenje vazduha pomaže u širenju otpornosti na antibiotike, veza između njih je jasna. Zagađenje vazduha je takođe povezano sa nizom drugih zdravstvenih stanja — uključujući kardiovaskularne bolesti, astmu, lošiju funkciju pluća i veći rizik od depresije.
S obzirom na mnoge štete koje zagađenje vazduha već ima po naše zdravlje, ova studija samo dodatno jača argumente za hitno poboljšanje kvaliteta vazduha i smanjenje zagađenja na globalnom nivou.