Koliko su nam pevale! Koliko su nas branile! Brižno i s ljubavlju, od carstvujušće Vijene do Budima i Pešte, od Sentandreje do Arada i Temišvara. Srpski i gromovno opet, na korak od Matice, a često toliko daleko – srpske rodoljubive pesme „Srbobranke“.
Posle tri knjige srpske rodoljubive poezije „Srbobranke“ – iz Crne Gore i Stare Srbije, Bosne i Hercegovine, iz Dalmacije, Hrvatske i Slavonije, Dejan Tomić je priredio i četvrtu knjigu „Srbobranke iz Austrije, Mađarske i Rumunije“.
Ideju za naslov„Srbobranke“,dala je, prema rečima Dejana Tomića, knjiga srpskog rodoljubivog pesnika iz Kotora,Rista Milića, koji je 1870. godine u Državnoj Pečatnji na Cetinju, štampao zbirku svojih pesama tako naslovljenu.
„Mislim da taj naziv odgovara pesmama koje oslikavaju neverovatnu rodoljubivu crtu srpskog naroda. Rodoljublje je širi pojam od patriotizma. Patriotizam je vezan za tle, a rodoljublje za narod bio on u NJujorku, Ženevi, Beču…Rodoljubiva osećanja su bila prisutna kod naših najpoznatijih pesnika, ali i onih koji su kasnije skrajnuti iz različitih razloga ili čije pesme nisu preživele tok istorije“, kaže Dejan Tomić za Sputnjik.
Istražujućirasuto srpsko narodno poetsko i prozno blagoi staru periodiku u Biblioteci Matice srpske, Tomić je sakupio i u novoj knjizi objavio 227 srpskih rodoljubivih pesama štampanih u listovima u Austriji, Mađarskoj i Rumuniji i to na ćirilici.
„Neverovatna je snaga proizilazila iz tih pesama naročito onim u srpskim listovima koji su objavljivani u Pešti od 1835. do 1848. godine. Posle Prvog svetskog rata potpuno je nestalo srpske rodoljubive poezije u Austriji i Mađarskoj, ali se onda pojavila u Rumuniji, u tamošnjim listovima i almanasima“, navodi Tomić.
Srbobranke su nam, prema rečima Gvozdenovića, prenosile svakim svojim slovom i suzom, šta su i kakvi su, ili, ponajpre, kakvi bi u njihovom oku, srcu i duši trebalo da budu Srbija i delo Srbinovo.
Bile su i ostale do dana današnjegslika naše nacionalne svestii naših nacionalnih buđenja, zanosa ponajviše, ističe Gvozdenović:Napisane srcem i rukomu Beču, Budimu, Sentandreji i Temišvaru,u banatskom selu Dinjaš i gde bilo, svedočanstvo su, smatra Gvozdenović, našeg buđenja i traženja i naše pripadnosti rodu:„One su poziv, velika poruka i još veća ideja, molitva! A smislili su ih i zapisali na stranicama srpske periodike sa prostora bivše Austrougarske i Branko, i Sarajlija, i Jovan Subotić,Laza Kostić, Zmaj Jova, Šantić, Rakić, Korolija, Vojislav Ilić, Milutin Bojić, ali i Srbi prečani velikog srca i još čistije duše – učitelji, sveštenici, ratari i ratnici, rodoljubi, zadužbinari, dobrotvori. Ima u njima velike ljudske topline i neizmerne dobrote, toliko milja, ljudskog i srpskog – u Novinama Srbskim u Beču, u Srbskoj Pčeli i Srbskom Rodoljubu u Budimu, u Peštansko-Budimskom Skoroteči, u Zimzelenu u Segedinu, u Književnom dodatku Južne Pčele u Temišvaru, Srbsko-Dalmatinskom Magazinu u Beču, Temišvarskom kalendaru i Narodnom glasniku i Smotri u Temišvaru, Srbadiji u Gracu, u bečkom Nemanji i Srpskoj vili, u Narodnoj reči u Budimpešti, u temišvarskoj Slogi, almanahu Život i Temišvarskom vesniku“.
Ističući snagu rodoljubive poezije, Tomić podseća na stihove Jovana Jovanovića Zmaja – „Pesma nas je održala njojzi hvala“:„Objavljeno je toliko knjiga poezije i to je fantastično. Nije mogao da se pojavi kalendar, a da na njemu nije bilo i srpske rodoljubive poezije. Bilo je toliko jakih stihova do 1945. godine bez potrebe da se bilo ko drugi napada, već samo da se neguje srpska narodna svest“.
Srbobranke su ideo istorije našeg naroda, njegovih nada i briga, njegovih mudrosti, plemenitosti, vere i zabluda.
„Kad god bi u Srbiji zatreštalo, od Karađorđa do danas, poletali smo, sa svih strana, puškom i pšenicom. Kad god je Srbija vidala rane, gradila, podmetali smo, melemno, i svoje rame i glavu. Uz maticu i sa njom, uvek, u sebi i vansebe, njeni.I zato – kome god Srbobranke budu dospele u ruke, neka ih nežno prelista i upitno pročita. I neka se začudi i čuđenjem odgonetne. Možda će mu u tom odgonetanju pomoći misao koju su u Temišvaru,na spomeniku Teodora Radičevića, oca velikog pesnika, zapisali plemeniti Srbi ovih krajeva: Dok gusala struna tanka,Slavi tvoga dičnog Branka,Dok mu Srbi pesme poje,Živeće i ime tvoje.Srbi iz Mehale i Temišvara“, zaključuje Gvozdenović.
