Jednog burnog ponedeljka u martu 1827. nemački kompozitor Ludvig fon Betoven preminuo je posle dugotrajne bolesti. Prikovan za krevet od prethodnog Božića, napala ga je žutica, udovi i stomak su mu bili otečeni, svaki dah je bio borba.
Dok su se njegovi saradnici bavili zadatkom sortiranja ličnih stvari, otkrili su dokument koji je Betoven napisao četvrt veka ranije – testament u kojem su od svoje braće molili da detalji o njegovom stanju budu poznati javnosti.
Danas nije tajna da je jedan od najvećih muzičara koje je svet ikada poznavao bio funkcionalno gluv do sredine 40-ih. Bila je to tragična ironija koju je Betoven želeo da svet razume, ne samo iz lične, već i medicinske perspektive.
Kompozitor će nadživeti svog doktora skoro dve decenije, ali skoro dva veka nakon Betovenove smrti, tim istraživača je krenuo da ispuni njegov testament na načine za koje nije ni sanjao da su mogući, genetskom analizom DNK u autentičnim uzorcima njegove kose.
„Naš primarni cilj je bio da rasvetlimo Betovenove zdravstvene probleme, koji slavno uključuju progresivni gubitak sluha, počevši od njegovih srednjih do kasnih 20-ih godina i na kraju dovodeći do toga da on postane funkcionalno gluv do 1818. godine“, rekao je biohemičar Johanes Krause sa Instituta Maks Plank. za evolucionu antropologiju u Nemačkoj.
Primarni uzrok tog gubitka sluha nikada nije poznat, čak ni njegovom ličnom lekaru dr Johanu Adamu Šmitu. Ono što je počelo kao tinitus u njegovim 20-im polako je ustupilo mesto smanjenoj toleranciji na glasnu buku, i na kraju gubitku sluha u višim visinama, što je efektivno okončalo njegovu karijeru izvođača.
Za muzičara, ništa ne može biti ironično. U pismu upućenom svojoj braći, Betoven je priznao da je bio „beznadežno pogođen“, do te mere da je razmišljao o samoubistvu.
Kompozitor se u odraslom životu nije morao suočiti samo sa gubitkom sluha. Rečeno je da je od najmanje 22 godine patio od jakih bolova u stomaku i hroničnih napada dijareje.
Šest godina pre njegove smrti pojavile su se prve indikacije bolesti jetre, bolesti za koju se smatra da je, barem delimično, odgovorna za njegovu smrt u relativno mladoj dobi od 56 godina.
Forenzička istraga 2007. uvojka za šta se verovalo da je Betovenova kosa je sugerisala da je trovanje olovom moglo da ubrza njegovu smrt, ako nije na kraju bilo odgovorno za simptome koji su odneli njegov život.
Imajući u vidu kulturu pijenja iz olovnih sudova i medicinske tretmane tog vremena koji su uključivali upotrebu olova, to nije iznenađujući zaključak.
Ova najnovija studija, objavljena u martu ove godine, demantuje teoriju, međutim, otkrivajući da kosa nikada nije došla od Betovena, već od nepoznate žene.
Što je još važnije, nekoliko brava za koje je potvrđeno da su daleko verovatnije iz glave kompozitora pokazuju da je njegova smrt verovatno bila posledica infekcije hepatitisom B, pogoršane njegovim pijenjem i brojnim faktorima rizika za oboljenje jetre.
Što se tiče njegovih drugih uslova?
„Nismo uspeli da pronađemo definitivan uzrok Betovenove gluvoće ili gastrointestinalnih problema“, rekao je Krause.
Na neki način, ostaje nam još pitanja o životu i smrti poznatog klasičnog kompozitora. Gde je dobio hepatitis? Kako je pramen ženske kose vekovima prolazio kao Betovenov sopstveni? A šta je bilo iza njegovih bolova u stomaku i gubitka sluha?
S obzirom da je tim bio inspirisan Betovenovom željom da svet razume njegov gubitak sluha, to je nesrećan ishod. Mada je među njegovim genima bilo još jedno iznenađenje.
Dalja istraživanja upoređujući I hromozom u uzorcima kose sa onima modernih rođaka koji potiču sa Betovenove očinske linije ukazuju na nepodudarnost. Čini se da se u generacijama koje su prethodile kompozitorovom rođenju dešavalo malo vanbračnog hanki-panki.
„Ovaj nalaz sugeriše da je u njegovoj očinskoj liniji došlo do ekstraparnog očinstva između začeća Hendrika van Betovena u Kampenhautu u Belgiji oko 1572. i začeća Ludviga van Betovena sedam generacija kasnije 1770. godine u Bonu, Nemačka“, rekao je Tristan Beg, biološki antropolog sada na Univerzitetu Kembridž u Velikoj Britaniji.
Sve bi to moglo biti malo više od mlađeg Betovena za koji se cenjka, s obzirom na sudbonosni zahtev koji je stavio na papir. Nikada ne bi sanjao o tajnama koje su se čuvale dok su njegovi prijatelji i saradnici šišali kosu sa njegovog tela nakon te sumorne olujne noći ponedeljka 1827.
