Način na koji mozak malog deteta zuji u mirovanju može predvideti njihovu aktivnu inteligenciju kasnije u životu.
Istraživači u Sjedinjenim Državama i Nemačkoj su pratili prošlu studiju u Rumuniji kako bi po prvi put pokazali kako vaspitanje deteta može uticati na njihov mozak u godinama kasnije.
Čuvena studija, nazvana Bukureštanski projekat rane intervencije (BEIP), započela je ranih 2000-ih i pratila je kognitivni razvoj napuštene dece u Rumuniji.
Upoređujući kognitivne sposobnosti dece na hraniteljstvu i u ustanovama sa onima koji su odrasli u kućnoj nezi, istraživači su otkrili da deca koja su smeštena u ustanove imaju relativno niži koeficijent inteligencije sa 18 godina.
U ovom najnovijem istraživanju, naučnici su otkrili vezu između uzoraka moždanih talasa i tih IK rezultata u istim podacima.
„Ovi nalazi pokazuju da iskustveno izazvane promene u moždanoj aktivnosti u ranom životu imaju dubok uticaj na dugoročni kognitivni razvoj, naglašavajući važnost rane intervencije za promovisanje zdravog razvoja kod dece koja žive u nepovoljnom okruženju“, pišu istraživači.
Danas se smatra da način na koji se ljudski mozak ponaša u mirovanju ostaje relativno stabilan tokom odraslog doba, čak i kada aktivna snaga mozga varira sa godinama.
Međutim, slabo je shvaćeno kako se ova stabilna aktivnost u mirovanju razvija u ranom životu.
Kako tipično ljudsko dete raste od malog deteta do 10-godišnjaka, njihova moždana aktivnost u mirovanju je obično obeležena manjim brojem niskofrekventnih ili sporih moždanih talasa i većim visokofrekventnim ili brzim moždanim talasima.
Spori talasi tokom odmora obično su povezani sa odsecanjem nepotrebnih neuronskih veza, što čini mozak efikasnijim kada se aktivno bavi mentalnim zadacima.
Ovo je ključni korak u poboljšanju kognitivnog razvoja deteta, ali ako se dešava previše ili predugo, može postati štetan.
Ako malo dete ne dobije dovoljno emocionalne podrške ili kognitivne stimulacije, dokazi sugerišu da to može uticati na njihov neurokognitivni razvoj, verovatno tako što će uticati na nervno orezivanje.
Sadašnja studija, koju vode istraživači sa Univerziteta Merilend, podržava tu ideju.
Procena koeficijenta inteligencije 202 18-godišnjaka koji su bili uključeni u studiju u Bukureštu otkrila je da oni sa nižim rezultatima imaju tendenciju da imaju sporiju aktivnost talasa kao mala deca.
Rezultati sugerišu da sporotalasna aktivnost u mozgu deteta u mirovanju može nekako da posreduje u efektima institucionalnog odgajanja i vremena smeštaja u hraniteljstvo.
Autori kažu da je „značajna korelacija“ koju su identifikovali „posebno upadljiva“ s obzirom na dug vremenski raspon između merenja i broj ličnih faktora i faktora okoline koji mogu uticati na kognitivni razvoj u ranim fazama života.
Prethodne studije su takođe otkrile da su sporiji moždani talasi posebno osetljivi na faktore životne sredine, poput siromaštva ili sociokulturnih nedostataka. Ali ovo istraživanje je prvo koje povezuje spore moždane talase u detinjstvu sa dugoročnim kognitivnim uticajima u mladom odraslom dobu.
Biće potrebne dalje studije među većim kohortama da bi se potvrdila ova korelacija i naučnici će morati da istraže kako spori moždani talasi mogu dovesti do dugoročnih kognitivnih promena u praksi.
Iako ima još mnogo posla koji treba da se uradi, neuronaučnici se nadaju da će jednog dana moždani talasi u detinjstvu pomoći da „brzo identifikujemo decu sa povećanim rizikom od lošeg kognitivnog razvoja, kao i da predvidimo gde rana intervencija može pomoći deci sa poteškoćama u učenju tako da imati bolje rezultate u kasnijem životu.“.
