Zakon o REPLANT obezbeđuje novac za US Forest Service da posadi više od milijardu stabala u narednih devet godina. Svetski ekonomski forum ima za cilj da pomogne da se zasadi trilion stabala širom sveta do 2030. Mnogi američki gradovi planiraju da zasenče svoje ulice milionima drveća. Velika vladina i privatna finansijska sredstva se ulažu u sadnju drveća kao moćno sredstvo za borbu protiv klimatskih promena, zaštitu vode, čistog vazduha i rashlađivanje gradova. Ukratko, drveće je vruće.
Ali novo istraživanje pokazuje zabrinjavajuće usko grlo koje bi moglo ugroziti ove napore: američki rasadnici drveća ne rastu blizu dovoljno drveća — niti imaju potrebnu raznolikost vrsta — da bi ispunili ambiciozne planove. Studija je objavljena u časopisu Bioscience 31. jula 2023.
„Drveće je ovo neverovatno prirodno rešenje za mnoge naše izazove, uključujući klimatske promene. Hitno moramo da ih posadimo milione“, kaže naučnik Univerziteta u Vermontu Toni D’Amato koji je vodio novo istraživanje. „Ali ono što ovaj dokument ističe je da smo u velikoj meri nedovoljno opsluživani bilo kakvom vrstom inventara sadnica na regionalnom ili nacionalnom nivou da bismo obavili posao.
Tim od 13 naučnika, predvođen D’Amatoom i postdoktorskim naučnikom iz UVM-a Piterom Klarkom, proučavao je 605 rasadnika biljaka u 20 severnih država. Samo 56 od njih uzgaja i prodaje sadnice u količinama potrebnim za očuvanje i pošumljavanje, a samo 14 ih je pod upravom vlade, izvještavaju oni.
Tim je bio više uplašen kada je otkrio „ogromnu oskudicu sadnica“, pišu oni, iz različitih vrsta i „zona za sakupljanje semena“ — drveća prilagođena lokalnim uslovima i klimi.
U suštini, šumski rasadnici su imali tendenciju da održavaju ograničen inventar nekoliko odabranih vrsta, birajući da daju prioritet onima koje se vrednuju za komercijalnu proizvodnju drveta u odnosu na vrste koje su potrebne za očuvanje, ekološku obnovu ili prilagođavanje klimi. Štaviše, u mnogim oblastima nije bilo dostupnog lokalno prilagođenog drveća. (Pogledajte mapu na primer.) A u okviru dostupnih sadnica, nije bilo dovoljno vrsta drveća i genetike „prikladne za buduću klimu“ da bi se ispunili ciljevi za očuvanje i obnovu šuma u vrućoj budućnosti.
„Svet razmišlja o klimi koja se zagreva — možemo li da sadimo prema toj klimi zagrevanja? Znamo da gubimo ekološki važne vrste širom Severne Amerike i širom sveta. Dakle, cilj je: možemo li da obnovimo ovo drveće ili da ih zamenimo slične vrste? To je moćna ideja“, kaže Peter Clark iz UVM-a, vodeći autor nove studije. „Ali – uprkos uzbuđenju i novosti te ideje u mnogim političkim i filantropskim krugovima – kada dođe do guranja, veoma je izazovno na terenu zaista pronaći ili vrstu ili izvore semena koji su potrebni.
„Broj sadnica je izazov“, kaže Klark, „ali pronalaženje raznolikosti koja nam je potrebna da bismo obnovili ekološki složene šume – a ne samo nekoliko industrijskih vrsta konja koje se obično koriste za komercijalne radove na drvetu, poput belog bora – je još veće usko grlo. “
Jedan ekstreman primer je crvena smrča. Ova ekološki važna vrsta duž stotina milja istočne Severne Amerike decenijama je pod stresom zbog klimatskih promena, štetočina i čišćenja zemlje. Ipak, u svom istraživanju u 20 država, tim je pronašao samo dva rasadnika drveća koji su imali inventar crvene smrče, vrste od koje su potrebni milioni sadnica da bi se ispunili ciljevi obnove. „Zanimljivo je da je samo 800 sadnica crvene smrče bilo komercijalno dostupno za kupovinu 2022. godine, dovoljno da se pošumi manje od jednog hektara“, izvještava tim.
„To zaista ukazuje na to koliko je ogoljen ormar kada je u pitanju raznolikost opcija“, kaže Toni D’Amato, direktor šumarskog programa u UVM Rubenstein školi za životnu sredinu i prirodne resurse, „ali i na količinu koja je potrebna da se napraviti bilo kakav značajan uticaj.“
Tim tvrdi da će dramatično povećanje proizvodnje sadnica i raznolikosti u mnogim regionalnim rasadnicima biti centralno za svaku uspešnu kampanju za rešavanje klimatskih promena sađenjem drveća.
Međutim, novost i rizik koji su uključeni „verovatno stvaraju nesigurnost među šumskim rasadnicima, ometajući ulaganja“, pišu oni. Čini se da je ovo posebno tačno u regionima, poput severoistoka, gde su rasadnici opali tokom poslednjih decenija, navodi studija, i gde špekulativna ulaganja – u uzgoj novih, budućim klimatskim uslovima, ne-drvenih vrsta i sadnica – mogu imati velike finansijski rizik.
Pored toga, manja je verovatnoća da će uspeti sadnice donete izvan regiona. Nova studija izveštava da se velika većina (80%) sadnica u severnim državama, gde je studija sprovedena, proizvodi u severnim centralnim državama – i vrlo malo u severoistočnim državama.
„Takva koncentracija proizvodnje ometaće napore za sadnju drveća“, pišu oni, „jer vrste i izvori semena verovatno potiču iz sličnih geografskih ili bioklimatskih zona“. Pored ovog izazova, sadnice su osetljive na stres. Neusklađenost između vremena kada su sadnice dostupne – recimo u južnim rasadnicima mesecima pre nego što su severna tla bez mraza – i kada su potrebne, može upropastiti njihove šanse.
Tim istraživača—uključujući naučnike iz UVM-a; Istraživačke stanice za severne šume USDA u Minesoti, Mičigenu i Nju Hempširu; Ministarstvo prirodnih resursa Minesote; Visconsin Department of Natural Resources; Odeljenje za prirodne resurse Mičigena; Univerzitet u Minesoti; Severni institut za primenjenu nauku o klimi USDA; i The Nature Conservanci (Albani, NI)—preporučuju niz poboljšanja od poboljšane politike i finansiranja do bolje obuke i proširenog istraživanja.
Na primer, danas vladinim agencijama, kao što su US Forest Service i mnoge američke državne vlade, nedostaju jasne politike o kretanju vrsta drveća i genetike drveća. Često se oslanjaju na zone semena uspostavljene 1970-ih na osnovu istorijskih klimatskih uslova, a ne budućih – iako postaju dostupne ažurirane smernice za kretanje vrsta u klimi koja se zagreva. Pored toga, mnogo šumarske politike i istraživanja je uokvireno oko vrsta važnih za proizvodnju drveta – umesto napora da se diversifikuju vrste i izvor semena prilagođen klimi.
Tim naučnika sugeriše da će biti potrebna proširena federalna i državna ulaganja kako bi se podstakli i javni rasadnici drveća i napori za sakupljanje semena. „Ova strategija može da stimuliše proizvodnju iz privatnih rasadnika kada bude očigledna stabilna potražnja“, pišu oni.
U 2023. godini, savezna vlada je uložila 35 miliona dolara u proširenje kapaciteta federalnih rasadnika. „Međutim, imajući u vidu postojeće (i rastuće) zaostale pošumljavanja, opadanje infrastrukture rasadnika i složene potrebe za raznovrsnim semenom i sadnicama, verovatno je da će znatno više javnih investicija u vidu grantova, zajmova i programa podele troškova biti potrebno za osnaživanje, diverzifikaciju i proširenje šumskih rasadnika“, pišu oni.
„Ljudi žele trilione stabala“, kaže Piter Klark sa Univerziteta Vermont, „ali često, na zemlji, jedan stari farmer šeta okolo da skupi žir. Došlo je do ogromnog prekida veze“.
