Globalni dobavljači đubriva ostvarili su neverovatno visoke profite u 2022/23. godini zahvaljujući skokovima cena koji se pripisuju ratu Rusije i Ukrajine. Profit devet najvećih svetskih proizvođača utrostručio se u 2022. u odnosu na dve godine ranije.
Marže i uticaji su još veći na snabdevanje afričkim poljoprivrednicima đubrivom. Štaviše, super visoke profitne marže se održavaju 2023. u mnogim afričkim zemljama čak i dok su međunarodne cene pale (vidi sliku iznad). Sezona žetve se nedavno završila u većini zemalja južne Afrike, a marže i proizvodnja poljoprivrednika su pritisnuti visokim troškovima inputa.
Veliki jaz između cena đubriva u regionu i međunarodnih cena đubriva ukazuje na velike probleme u lancu snabdevanja sa viškom marže od nekih 30%–80% koje se zarađuje na prodaji u mnogim afričkim zemljama.
Južna Afrika ima prednost snažnog sprovođenja konkurencije, što znači da su cene u ovoj zemlji značajno pale. Ovo samo služi da istakne nedostatak sa kojim se suočavaju farmeri u drugim zemljama kao što su Malavi i Zambija.
Visoke cene đubriva podrivaju proizvodnju, doprinose visokim cenama hrane i pogoršavaju nesigurnost hrane.
Naš rad na tržištima đubriva i poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u Afričkoj opservatoriji tržišta ukazuje na velike probleme sa načinom na koji funkcionišu međunarodna i regionalna tržišta, uključujući tržišnu moć velikih međunarodnih dobavljača. Visoke cene inputa đubriva pritiskaju afričke farmere koji smanjuju upotrebu đubriva, što znači niske prinose i snabdevanje, kao i visoke cene hrane.
Stoga je hitno potrebna međunarodna akcija po pitanju cena đubriva kako bi se poboljšala sigurnost hrane u Africi.
Afričke zemlje zavise od uvoznog đubriva i upotreba je relativno niska. Na primer, Kenija i Zambija koriste oko 70 kg/ha, u poređenju sa 365 kg/ha u Brazilu.
Sezona žetve je nedavno završila u većini zemalja južne Afrike. Postoje dokazi da su marže i proizvodnja farmera stisnuti visokim troškovima inputa. Visoki troškovi i niska primena su faktor prinosa kukuruza u Zambiji koji je manji od polovine prinosa u Južnoj Africi i trećine u Argentini (prema FAO).
Kenija je 2022. uvezla skoro 30% manje đubriva i proizvodnja je opala. Proizvodnja kukuruza u 2022/23. godini bila je 18% niža od proseka za prethodnih pet godina, pri čemu su prinosi i zasađena površina bili niži, što je pogoršalo efekat slabih kiša. To je značilo značajan deficit u odnosu na lokalnu tražnju i veoma visoke cene.
Kontinuirane visoke cene đubriva će ograničiti proizvodnju, iako postoji velika potreba za proširenjem poljoprivredne proizvodnje kako bi se zadovoljila regionalna potražnja.
Na primer, Zambija ima obilje obradivog zemljišta i vode za poljoprivredu za povećanje proizvodnje. Od 42 miliona hektara obradivog zemljišta u zemlji, samo 15% (ili oko 6 miliona) se obrađuje, uključujući i pašnjake, od čega se samo 1,5 miliona obrađuje za biljnu proizvodnju. Zambija ima oko 40% vodnih resursa dostupnih za poljoprivredu u celom regionu SADC.
Ako bi farmeri zarađivali bolje prinose, uz jeftinije ulazne troškove, onda bi proizvodnja mogla biti višestruka od sadašnjih nivoa.
Nesigurnost hrane: Približno 73 miliona ljudi u regionu istočne i južne Afrike doživljava akutnu nesigurnost hrane. Ljudi u zemljama sa niskim i srednjim prihodima snose najteži teret — kako u smislu značaja malih farmera, tako i u pogledu ranjivosti urbanih domaćinstava sa niskim prihodima na visoke cene hrane.
Većina zemalja na kontinentu se oslanja na uvoz hrane. Zemlje poput Kenije koje su pogođene sušom bore se da nabave uvoz koji je pogoršao sigurnost hrane u zemlji. Ovo je pogoršano ograničenjima izvoza kukuruza koje su uvele Zambija i Tanzanija, a koje su smanjile cene poljoprivrednicima u tim zemljama, čak i dok su troškovi inputa, posebno đubriva, porasli.
Međunarodne cene đubriva su se više nego udvostručile za dva meseca — od septembra do novembra 2021. Vrhunac se nastavio početkom 2022, dostigavši prosečnu cenu od 915 USD/t za referentno đubrivo uree između marta i aprila 2022. Ovo u poređenju sa oko 226 USD u prethodnih pet godina. Ovo je potaknuto time što su najveće svetske kompanije za proizvodnju đubriva iskoristile prednost rasta cene prirodnog gasa, važnog inputa za đubrivo na bazi azota, kao i poremećaja u snabdevanju povezanim sa ratom Rusije i Ukrajine. Kompanije za proizvodnju đubriva su iskoristile šokove i podigle cene više od povećanja troškova.
Do marta 2023. međunarodna cena uree je pala na blizu 300 dolara po toni. Uz dodatne troškove uvoza u priobalne zemlje koji ne bi trebalo da budu veći od 150 USD/t i u unutrašnje regione ne više od 250 USD/t uključujući trgovačku maržu, unutrašnje cene Južne Afrike sada odražavaju fer cene, ali u drugim afričkim zemljama super profiti se nastavljaju.
Da bi ublažile negativne uticaje visokih cena đubriva, vlade u regionu pokušale su da sprovedu programe subvencija za đubrivo. Na primer, cene u Tanzaniji uz državnu subvenciju su smanjene sa oko 1100 USD/t na 600–700 USD/t.
Ali subvencije imaju ogromne troškove za vlade koje mnoge afričke zemlje nisu bile u stanju da preuzmu, dok programi uglavnom ne funkcionišu dobro. U Malaviju, na primer, veliki deo ciljanih korisnika Programa pristupačnih inputa (AIP) nije dobio đubrivo u okviru programa 2022/2023.
Stoga je hitno potrebna međunarodna akcija po pitanju cena đubriva kako bi se poboljšala sigurnost hrane u Africi. Prvo, nadležni organi za zaštitu konkurencije u Africi treba da istraže znakove antikonkurentnog ponašanja. Drugo, potrebna su ulaganja u logistiku, skladištenje i savete o optimalnoj upotrebi. Treće, opservatorija tržišta đubriva, kakvu EU trenutno uspostavlja, obezbedila bi tekuće podatke o tržištima đubriva, faktorima koji na njih utiču i razmenila bi iskustva i dobre prakse za optimalno korišćenje.
