Usred polja severne Nemačke zasađeno je ogromno prostranstvo šipražja kako bi se formirala jedna od najvećih obnovljenih močvara u Evropi.
Pre samo četiri godine, parcela od 10 hektara (25 ari) u blizini grada Malčina bila je obična njiva.
Poput 98 procenata nemačkih istorijskih močvara, ova oblast se polako sušila tokom vekova dok je njen treset bio požnjeven, a zemlja obrađivana za žito ili držanje stoke.
Sada je zemljište ponovo navlaženo i zasađeno rogozom koji se uzdiže do dva metra (sedam stopa) visine.
Sa gumenim čizmama koje joj sežu do kolena i GPS navigacionim uređajem u ruci, biolog Melin Brendel gazi stajaćim vodama močvare.
„Močvare pokrivaju tri odsto Zemljine površine i zadržavaju dvostruko više CO 2 nego sve šume“, kaže Brendel.
Ostavljene same, takve močvare su masivni ponori za ugljenik zaključan u treset i sprečen da pobegne kao gas od vode koja pokriva tlo.
Međutim, kada se osuši, zemlja oslobađa uskladišteni ugljenik kada dođe u kontakt sa kiseonikom.
„U ovom regionu močvare stoga emituju više CO2 nego svi oblici transporta zajedno“, kaže naučnik.
Tokom jedne godine, jedan hektar isušenog močvarnog područja proizvede onoliko CO 2 koliko automobil koji putuje 145.000 kilometara (90.000 milja), prema Greifsvald Mire Centru.
U Nemačkoj, sadašnje i bivše močvare pokrivaju oko pet procenata kopnene površine zemlje—iako je velika većina isušena.
Da bi se ove emisije držale pod kontrolom, projekat Paludi-PROGRES koji je finansirala vlada finansirao je ponovno vlaženje bivše močvarne površine.
Zemljište je bilo ispresecano rovovima, poplavljeno i zasađeno šibljem.
Danas je ovo područje stanište za mnoštvo ptica, riba, insekata, pauka i vodozemaca. Grmovi se seku svake godine i koriste za izolaciju domaćinstva, između ostalih praktičnih primena.
Njenih očiju zalepljenih za GPS, Brendel se kreće kroz mokri lavirint, zarivajući šiljak u treset dok ide da meri nivo vode.
„Problem je u tome što su projekti poput našeg još uvek samo piloti. Postrojenja se još ne mogu koristiti u industrijskom obimu“ kao materijal za krovove ili izolaciju, kaže ona.
Nemačka vlada, koja ima za cilj da do 2045. godine učini najveću evropsku ekonomiju ugljenično neutralnom, prošle godine je pokrenula četvorogodišnji plan akcije vredan četiri milijarde evra (4,5 milijardi dolara) za „poboljšanje opšteg stanja ekosistema“ u zemlji.
Polovina sredstava programa biće usmerena na zaštitu močvara.
Evropski parlament je nedavno usvojio novi zakon koji podstiče takve napore unutar EU. Međutim, programi su naišli na protivljenje poljoprivrednika.
Za Brendela nije poenta da se poljoprivrednicima „prinudi ponovno vlaženje njiva“, već da ih se ubedi u njegov značaj za klimu i mogućnost da se živi od obrade močvara.
Ovaj 28-godišnji naučnik priznaje da poljoprivredna močvara trenutno „nije priznata kao poljoprivreda i da farmeri stoga nemaju pristup subvencijama za organsku poljoprivredu“.
„Moramo da učinimo pristupačnijim i manje birokratskim da isušeno zemljište ponovo pretvorimo u močvare i da podelimo ono što smo naučili.
Pre dvadeset godina, bavarski farmer Lorenc Kracer odlučio se za srednje rešenje: držanje stoke na močvarnom zemljištu koje je nešto manje vlažno od normalnog i davanje životinjama dovoljno zemlje za lutanje.
Tokom vrelog letnjeg dana u Frajzingu u južnoj Nemačkoj, oko 20 njegovih krava traži senku drveća i žbunja na njegovom močvarnom zemljištu koje se koristi za ispašu.
Kako se zemlja isušuje zbog klimatskih promena, 64-godišnjak kaže da bi „bilo jako dobro… pustiti močvare da se vrate u prirodu, da ih ponovo poplave“.
„Stvaranje pašnjaka dobro ide uz ovo. Vidite da trava bolje raste“, rekao je on.
Kracer prodaje svoje organsko meso lokalno, pokazujući da je moguće kombinovati poljoprivredu i zaštitu močvara.
Nazad u Malčinu, preko puta obnovljene močvare, stado krava mirno pase u polju.
„Ne možete to da vidite, ali ugljenik beži iz zemlje“ osušen da bi napravio pašnjake za stoku, kaže Brendel, koji sanja o svetu u kome „više nema suvih močvara“.
