Turisti koji su se ponašali kao naučnici građani pomogli su istraživačkom timu da otkrije mikroplastiku na udaljenim arktičkim plažama. Globalni obim proizvodnje plastike znači da su ovi sićušni fragmenti plastike sada sveprisutni, a naučnici strahuju da će okeanske struje uzrokovati akumulaciju plastike na Arktiku, oštećujući ekosisteme. Ali naše znanje o razmerama i vrsti plastičnog zagađenja na Arktiku je nepotpuno. Istraživači su regrutovali turiste da vrše prikupljanje uzoraka tokom krstarenja, nadajući se da će popuniti neke od praznina u njihovom znanju.
„Zagađenje plastikom je sada sveprisutno. Nalazi se na kopnu, zemljištu i većini reka sveta“, rekao je dr Bruno Valter sa Instituta Alfred Vegener, Helmholc centra za polarna i morska istraživanja, autor studije objavljene u Frontiers in Environmental Science. „Čak se nalazi u polarnim okeanima i najdubljim okeanskim rovovima.“
Arhipelag Svalbard je najsevernija kopnena masa Evrope—lepa, udaljena i izložena riziku od mikroplastike koju prenose okeanske struje. Četiri turistička krstarenja koja su posetila Svalbard 2016., 2017., 2021. i 2022. prikupila su uzorke sedimenata: sva krstarenja osim 2022. takođe su istraživala ostatke makroplastike (veličine između 2,5 i 10 cm) za drugu studiju. U početku su pojedinačni uzorci uzeti sa plaža pomoću jednostavnih metalnih alata i poslati naučnicima sa metapodacima i fotografijama za snimanje lokacija uzorkovanja. Kasnije je ovo prošireno da pokrije čitave plaže sa mrežama za uzorkovanje.
„Nauka građana je moguća čak i na udaljenim arktičkim plažama“, rekao je Valter. „Ovo pomaže da se smanji vreme putovanja, emisije CO 2 i troškovi za naučnike, i pomaže da se građani angažuju u globalnom ekološkom pitanju.
Ovi uzorci su osušeni, izmereni i izmereni. Svaki uzorak je filtriran da bi se uhvatile čestice veličine 1 mm ili veće. Ova granica je odabrana na osnovu toga da se manje čestice ne prenose lako u vazduh, što je pretpostavka koju su naučnici testirali tako što su držali posudu sa prečišćenom vodom pored svoje radne površine i filtrirali je da bi tražili mikroplastiku nakon što je njihova analiza završena: nijedna mikroplastika nije otišla iz laboratorijskog vazduha u vodu.
Da bi izbegli plastičnu kontaminaciju, naučnici su koristili prečistač vazduha, nosili pamučne laboratorijske mantile, izbegavali sintetičku odeću i pokrivali uzorke aluminijumskim poklopcima. Identifikovane plastične čestice su ispitane pod mikroskopom, a zatim analizirane spektroskopijom.
Naučnici su otkrili da mikroplastika veličine koju su tražili nije bila široko rasprostranjena, ali je bila veoma koncentrisana: procenjeni ukupni nivo zagađenja plastikom bio je uporediv sa oblastima za koje se ranije verovalo da su mnogo zagađenije od arktičkih plaža. U njihovim uzorcima identifikovana su dva specifična izvora zagađenja plastikom: polipropilenska vlakna koja su verovatno činila deo ribarske mreže i čestice poliester-epoksida koje su verovatno potekle od premaza u boji ili opreme broda.
„Plastični ostaci iz ribarstva najdirektnija su tačka ulaska u morsko carstvo i često su posebno važni u udaljenim oblastima“, rekla je autorka dr Melani Bergman sa Instituta Alfred Vegener. „Postoji aktivna ribarska flota koja radi u vodama koje okružuju Svalbard, ali iu Severnom moru i severnom Atlantiku. Deo otpada koji emituju odlaze do plaža Svalbarda.“
Činilo se da se mreža vrlo brzo raspala zbog uslova na plaži: ponovljeni ciklusi smrzavanja, visoka vlažnost od magle i do 24 sata sunčeve svetlosti dnevno tokom leta. Ako se ova brza fragmentacija dogodi na drugim lokacijama, to bi moglo vrlo brzo uneti sićušnu, neuhvatljivu mikroplastiku u okolinu.
„I dalje nam je potrebno više uzorkovanja na Arktiku, na više mesta i u pravilnijim vremenskim intervalima da bismo pratili situaciju“, rekao je Valter.
„Treba napomenuti da smo analizirali samo čestice mikroplastike veće od 1 mm“, upozorio je Bergman. „To je bilo zbog pristupa građanske nauke i da bi se izbegla potencijalna kontaminacija u vazduhu malim česticama. Ali naše prethodne studije o uzorcima vode, leda i sedimenta na Arktiku su pokazale da je više od 80% čestica bilo mnogo manje. Dakle, verovatno bismo pronašli više čestica, da smo tražili i manje čestice.“
