Prvo istraživanje u svetu pokazalo je da su koncentracije plastike u nekim jezerima veće nego u najzagađenijim delovima okeana, pokazujući u kojoj meri je plastika napala Zemljine ekosisteme.
U studiji objavljenoj danas, istraživači su uzorkovali 38 jezera i rezervoara širom sveta, uključujući Australiju, Sjedinjene Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i Evropu. Plastika i mikroplastika pronađena je na svim lokacijama, uključujući i veoma udaljene lokacije.
Jezera su stražari za ljudske aktivnosti. Mnoga jezera već pate od problema kao što su cvetanje algi, deoksigenacija, prekomerna ekstrakcija i isušivanje. Kontaminacija plastikom dodaje još jednu pretnju ovim ekosistemima koji su pod velikim stresom.
Nakon što plastika uđe u okolinu, ona se uglavnom raspada i postaje sve manja i manja. Na kraju postaju mikroplastika – definisana kao čestice manje od 5 mm.
Plastici su potrebne decenije da nestane. Može štetiti okeanskim i vodenim životima i zagaditi vodu koju koriste ljudi.
Plastika se može ispirati u jezera sa susednih površina. Voda u jezeru može dugo da stoji bez ispiranja, dozvoljavajući da se plastika akumulira. Još uvek ne znamo mnogo o tome da li mikroplastiku apsorbuju organizmi koji se hrane filterom kao što su školjke, dagnje i zooplankton, i kako plastika utiče na lanac ishrane.
Plastični ostaci su rasprostranjeni u slatkovodnim ekosistemima. Ali veliki deo fokusa je bio na morskim ekosistemima, a poznavanje obima problema u jezerima i rezervoarima je otežano nedostatkom odgovarajućih podataka. Naše istraživanje je imalo za cilj da zatvori ovaj jaz.
Globalni tim naučnika ispitao je obilje i vrstu plastičnog otpada u slatkovodnim ekosistemima. Površinske vode uzorkovane su u 38 jezera i akumulacija u 23 zemlje (uglavnom na severnoj hemisferi) i na šest kontinenata.
Važno je da su koristili standardizovanu metodu prikupljanja i analize, uključujući veoma fine planktonske mreže za uzorkovanje plastičnih ostataka. Ovi koraci su omogućili poređenja između jezera.
Uopšteno govoreći, pronašli su plastične ostatke u svim proučavanim jezerima. Većina plastike je bila u rasponu veličina mikroplastike. Međutim, koncentracije su se veoma razlikovale.
Oko 21 jezera imalo je niske koncentracije—ispod jedne čestice po kubnom metru (m³). Od ostatka, 14 jezera je imalo koncentracije između jedne i pet čestica po m³, a tri jezera su imala koncentracije veće od pet čestica po m³.
Forest Lake u Brizbejnu je bilo mesto za proučavanje Australije. To je popularno urbano jezero koje mnogi ljudi koriste za rekreaciju. Ovo jezero ima tri plastične čestice po kubnom metru, što ga svrstava na šesto najgore mesto među 38 uzorkovanih jezera.
Tri najzagađenija jezera su, po redu, jezero Lugano (Švajcarska, Italija), jezero Mađore (Italija) i jezero Tahoe (SAD).
U svakom od ovih jezera, koncentracije plastike su dostigle ili premašile one u „plutajućim đubrištima“ — morskim oblastima koje sakupljaju velike količine otpada, kao što je Veliko pacifičko smeće. Ranije se smatralo da su ova okeanska područja najgori slučajevi zagađenja plastikom u vodenim sredinama.
Ova tri zagađena jezera – kao i jako kontaminirano Lough Neagh u Severnoj Irskoj – takođe su važni izvori vode za piće za lokalne zajednice.
Drugi deo naše studije nastojao je da identifikuje faktore pejzaža koji utiču na obilje i vrstu plastičnog otpada.
Više od 90% plastičnih čestica pripadalo je dvema kategorijama oblika: vlaknima i fragmentima. Čak su pronašli tekstilna vlakna u jezerima i rezervoarima u udaljenim oblastima sa ograničenim ljudskim prisustvom, kao što je jezero Ejveri u američkoj državi Mičigen.
Analiza je pokazala da su dva tipa jezera posebno osetljiva na kontaminaciju plastikom: ona u visoko urbanizovanim i naseljenim područjima i ona sa velikom površinom.
Najčešća boja plastične čestice bila je crna (30%), zatim providna (24%), plava (18%) i bela (13%). Niske koncentracije čestica jarkih boja, kao što je crvena, sugeriše da su vodeni organizmi možda pogrešno shvatili ovu vidljiviju plastiku za hranu i da su je progutali.
Morsko okruženje se generalno smatra krajnjim mestom za odmor plastičnih ostataka. Ali istraživanje potvrđuje da koncentracije plastike u slatkovodnim ekosistemima mogu biti veće od onih u okeanima.
Rezultati pokazuju da jezera igraju glavnu ulogu u globalnom ciklusu plastike. Ovo ukazuje na hitnu potrebu za razvojem politike upravljanja za smanjenje plastičnog zagađenja u slatkovodnim jezerima. Ovo će zauzvrat pomoći da se spreči da plastika uđe u vodene tokove i završi u morskim sistemima.
Ne znamo koliko plastičnih ostataka završi u zalihama vode. Predlažemo da se ovaj jaz otkloni što je pre moguće, a ekološka šteta uzrokovana mikroplastikom treba da postane globalni prioritet upravljanja i istraživanja.
Studija takođe naglašava hitnu potrebu za koordinisanim, sistematskim praćenjem zagađenja plastikom.
Nažalost, čini se da se nijedno jezero ne može smatrati zaista „netaknutim“ u pogledu plastičnog zagađenja. Istraživanje služi kao još jedan nesrećni podsetnik na neizbrisiv potpis čovečanstva na prirodi.
