Neuronaučnici sa Medicinskog fakulteta Katoličkog univerziteta u Rimskom kampusu i Fondacije poliklinike A. Gemelli IRCCS otkrili su da intenzivne vežbe mogu usporiti tok Parkinsonove bolesti. Ovo otkriće moglo bi otvoriti put novim pristupima koji ne koriste lekove.
Studija „Intenzivne vežbe poboljšavaju motoričke i kognitivne simptome kod eksperimentalne Parkinsonove bolesti obnavljanjem striatalne sinaptičke plastičnosti“, objavljena je u časopisu Science Advances. Istraživanje su vodili Katolički univerzitet, Rimski kampus i Fondacija poliklinike A. Gemelli IRCCS, u saradnji sa nekoliko istraživačkih instituta, uključujući San Raffaele Telematic Univerzitet u Rimu, CNR, TIGEM, Univerzitet u Milanu, i IRCCS San Raffaele, Rim. Istraživanje je identifikovalo novi mehanizam odgovoran za pozitivne efekte vežbanja na plastičnost mozga.
Dopisni autor, redovni profesor neurologije na Katoličkom univerzitetu i direktor UOC neurologije na Univerzitetskoj poliklinici A. Gemelli IRCCS Paolo Calabresi, rekao je: „Otkrili smo mehanizam koji nikada nije primećen, kroz koji se vežba izvodi u ranim fazama bolest izaziva korisne efekte na kontrolu pokreta koji mogu trajati tokom vremena čak i nakon obustave treninga.“
„U budućnosti bi bilo moguće identifikovati nove terapeutske ciljeve i funkcionalne markere koji će se uzeti u obzir za razvoj tretmana bez lekova koji će se usvojiti u kombinaciji sa trenutnim terapijama lekovima“, dodao je on.
Prethodni rad je pokazao da je intenzivna fizička aktivnost povezana sa povećanom proizvodnjom kritičnog faktora rasta, neurotrofnog faktora koji potiče od mozga (BDNF).
Autori su uspeli da reprodukuju ovaj fenomen kao odgovor na četvoronedeljni protokol treninga na traci za trčanje na životinjskom modelu ranog stadijuma Parkinsonove bolesti, i da po prvi put pokažu kako ovaj neurotrofni faktor određuje korisne efekte fizičke aktivnosti u mozak.
Studija, čiji su vodeći autori dr. Gioia Marino i Federica Campanelli, istraživači sa Medicinskog fakulteta Katoličkog univerziteta u Rimu, pružaju eksperimentalnu podršku neuroprotektivnom efektu vežbanja koristeći multidisciplinarni pristup koristeći različite tehnike za merenje poboljšanja u neuronskom opstanku, plastičnosti mozga, motornoj kontroli i vizuelno-prostornom saznanje.
Glavni efekat primećen kao odgovor na svakodnevne sesije treninga na traci za trčanje je smanjenje širenja patoloških agregata alfa-sinukleina, što kod Parkinsonove bolesti dovodi do postepene i progresivne disfunkcije neurona u određenim delovima mozga (substantia nigra pars compacta i striatum—koji čini takozvani nigrostriatalni put), od suštinskog značaja za kontrolu motora.
Neuroprotektivni efekat fizičke aktivnosti povezan je sa preživljavanjem neurona koji oslobađaju neurotransmiter dopamin i sa posledičnom sposobnošću strijatalnih neurona da izraze oblik plastičnosti zavisne od dopamina, aspekte koji su inače oštećeni bolešću.
Kao rezultat toga, motorna kontrola i vizualno-prostorno učenje, koji zavise od nigrostriatalne aktivnosti, su očuvani kod životinja koje praktikuju intenzivnu obuku.
Neuronaučnici su takođe otkrili da BDNF, čiji se nivoi povećavaju sa vežbanjem, stupa u interakciju sa NMDA receptorom za glutamat, omogućavajući neuronima u strijatumu da efikasno reaguju na stimuluse, sa efektima koji traju i nakon vežbanja.
Profesor Paolo Calabresi je rekao: „Naš istraživački tim je uključen u kliničko ispitivanje da testira da li intenzivna vežba može da identifikuje nove markere za praćenje usporavanja progresije bolesti kod pacijenata u ranoj fazi i profila progresije bolesti.
„Pošto Parkinsonovu bolest karakterišu važne neuroinflamatorne i neuroimune komponente, koje igraju ključnu ulogu u ranim stadijumima bolesti, istraživanje će nastaviti da istražuje učešće glijalnih ćelija, visoko specijalizovanih grupa ćelija koje pružaju fizičku i hemijsku podršku. neurona i njihovog okruženja. Ovo će nam omogućiti da identifikujemo molekularne i ćelijske mehanizme koji leže u osnovi uočenih korisnih efekata“, zaključio je on.
