Kada bebe gledaju uživo izvođenje opere za bebe, njihovi otkucaji srca su se sinhronizovali i bile su znatno angažovanije od beba koje su gledale snimak iste emisije — iako je snimak bio identičan verziji uživo.
„Njihovi otkucaji srca su se ubrzavali i usporavali na sličan način kao i kod drugih beba koje su gledale predstavu“, kaže Laura Cireli, docent na odseku za psihologiju na Univerzitetu T Scarborough i koautor nove studije.
„Te bebe su se nosile sa svim tim ometanjima u koncertnoj dvorani, ali su i dalje imale te neprekidne navale pažnje.
Nalazi sugerišu da čak i bebe osećaju uticaj na nastupu uživo, kroz interakciju muzičara sa publikom i društveno iskustvo boravka u gomili. Cireli se priseća trenutaka tokom izvođenja kada bi bebe zavladala smirenošću, i drugih trenutaka kada bi ih sve uzbuđivala promena visine tona ili vokal.
Ona kaže da bi ovo moglo ponuditi uvid u to zašto su ljudi uopšte osposobljeni da konzumiraju muziku i prisustvuju nastupima uživo.
„Ako se dešava nešto sa čime se zajednički bavimo, takođe se povezujemo jedni sa drugima. To govori o zajedničkom iskustvu“, kaže Cireli, direktor TEMPO laboratorije, koja proučava kako bebe i deca reaguju na muziku.
„Implikacija je da ovo nije nužno specifično za ovaj nastup. Ako postoje ovi trenuci koji nas zarobe, onda smo uhvaćeni zajedno.“
Dobro je poznato da je socijalizacija ključna tokom razvoja u ranom detinjstvu – mozak bebe postavlja temelje za buduće životne veštine i sposobnosti kako raste. Cireli kaže da muzika može igrati moćnu ulogu u stvaranju tih važnih veza. Ona ukazuje na istraživanje koje otkriva da se bebe češće druže sa nekim nakon što ih čuju kako pevaju poznatu pesmu ili plešu uz muziku sa njima, i da bebe imaju snažne emocionalne reakcije na muziku i pesmu čak i pre svog prvog rođendana.
„Stalno otkrivamo da muzika može biti veoma društveni i emocionalni kontekst u kojem bebe mogu da podstiču veze sa svojim negovateljima, drugim članovima porodice, pa čak i novim poznanicima“, kaže ona. „Ova studija publike pokazuje da čak i u kontekstu zajednice, bebe se bave muzikom i povezuju se sa svojim kolegama iz publike.
Za studiju, objavljenu u časopisu Psihologija estetike, kreativnosti i umetnosti, istraživači su ispitali 120 beba uzrasta od šest do 14 meseci dok su gledale dečiju operu izvedenu u koncertnoj dvorani koja je istovremeno i istraživačka ustanova na Univerzitetu Mekmaster (61 beba je gledala lično, ostalih 59 je gledalo snimljenu verziju).
Istraživači su pažljivo emitovali snimak tako da su izvođači bili na istoj veličini, udaljenosti i jačini zvuka kao i verzija uživo. Odgovori beba su praćeni preko monitora srca i tableta postavljenih na naslone sedišta za koncerte, a zatim su studenti istraživači asistenti pročešljali snimke da bi zabeležili kada bebe gledaju u binu u odnosu na to kada su skrenule pogled.
Nastup uživo privukao je njihovu pažnju u 72 posto 12-minutne emisije, dok je snimak zadržao njihovu pažnju za 54 posto. Emisija uživo ih je takođe naterala da neprestano gledaju duže vreme.
„Čak i male bebe koje su možda ili ne moraju ranije iskusiti muziku u kontekstu zajednice već se više angažuju kada se ona isporučuje na ovaj način“, kaže Cireli. „To je jedno pitanje koje imamo kao istraživači muzičke kognicije: šta je to u iskustvu uživo koje vredi toga? Zašto bi ljudi otišli ako nema nečeg fundamentalnog u tom iskustvu žive muzike što je iznad i dalje od samog slušanja muzike?“
To ne znači da bebe smatraju virtuelne predstave dosadnim; nakon početka pandemije, istraživači su virtuelno proučavali jednu grupu beba dok su gledali isti snimak u svojim domovima preko Zoom-a. Te bebe su posvećivale otprilike isto toliko pažnje kao i one koje su prisustvovale emisiji uživo – gledale su ih u proseku oko 64 odsto – ali je veća verovatnoća da će se sve vreme omesti i imati kraće navale pažnje.
„Bebe koje su gledale kod kuće nisu imale ometanja da budu na novom mestu, bile su u svojoj zoni udobnosti. Ali čak i bez ometanja, kvalitet njihove pažnje i dalje nije bio ni približno tako jak kao publika u stanju uživo.“
Studija, čiji je koautor bivši postdoktor laboratorije TEMPO Lab Halei Kragness, sada docent na Univerzitetu Bucknell, takođe će se uključiti u neke od drugih Cirelijevih radova. U drugoj studiji, ona i tim istraživača istražuju da li nastup uživo preko Zoom-a ima isti uticaj na angažovanje kao lični nastup i da li interakcije muzičara sa publikom mogu da igraju sličnu moćnu ulogu u privlačenju pažnje.
Druga studija će istražiti da li nastupi uživo utiču na njihovo sećanje na događaj i kako gledanje nastupa uživo u odnosu na snimljenu verziju utiče na to kako se osećaju o izvođaču.
„Ako se beba često dovodi na ovakve događaje, da li će to oblikovati njihovu osnovu za bavljenje muzikom i zajednicom kasnije u detinjstvu?“ Cireli kaže. „To govori o tome zašto se uopšte bavimo muzikom.“
