Penzionisanoj kosmološkoj teoriji trebalo bi dati drugu šansu da objasni anomalije u našem univerzumu, smatra teorijski fizičar Rajendra Gupta sa Univerziteta Otava u Kanadi.
Spojivši postojeću teoriju o širenju Univerzuma sa rubnim objašnjenjem zvanim hipoteza umornog svetla, Gupta je otkrio da se Veliki prasak mogao dogoditi pre zapanjujućih 26,7 milijardi godina. To je dvostruko starije nego što predviđaju trenutni modeli.
Te dodate godine mogle bi da objasne zašto najudaljenije posmatrane galaksije izgledaju iznenađujuće zrele za zvezdane gradove koji bi trebalo da postoje tek pola milijarde godina.
Procena starosti Univerzuma nije drugačija od pogađanja dečijeg rođendana na osnovu njegove visine. Objekti u daljini – u svim pravcima – izgledaju malo crvenije nego što bi očekivali njihovi prepoznatljivi obrasci svetlosti. Najverovatnije objašnjenje je da se prostor širi, razvlačeći te svetlosne talase poput povučene opruge.
Kako svetlosti treba vreme da putuje, crvena svetlost je starija svetlost, jer je povučena na veću udaljenost. Radeći unazad na ovoj procenjenoj stopi rasta, moguće je koristiti ekspanziju da bi se utvrdilo kada je Univerzum bio kompaktan volumen koji kipi koncentrisanom energijom.
Međutim, ovo nije bio jedini pokušaj da se objasni zašto svetlo u daljini izgleda crvenije. Godine 1929, švajcarski astronom Fric Cviki je sugerisao da je svetlost jednostavno izgubila svoj obim nad tako ogromnim prostorima. Manje energije znači nižu frekvenciju i veće talasne dužine, pomerajući spektar svetlih, udaljenih objekata.
U suštini, svetlo se ‘zamorilo’.
Dok je Cviki kasnije došao do značajnog otkrića koje je uspostavilo veliku misteriju tamne materije, njegova hipoteza o umornom svetlu pretrpela je previše problema da bi donela ocenu, ostavljajući model širenja univerzuma kao teoriju izbora.
Kako Gupta kaže u svom nedavno objavljenom predlogu, to ne znači da se ta dva koncepta međusobno isključuju. Kombinacija bi čak mogla pomoći da se reši zašto se čini da su najraniji kvazari i galaksije stari milijarde godina.
To bi takođe moglo pomoći da se objasni zašto izgledaju manje nego što se očekivalo uprkos dobro razvijenim masama.
Guptina hibridna hipoteza pretpostavlja da je Univerzum zaista veliki koliko verujemo, jer se proširio na svoju veličinu od događaja Velikog praska u prošlosti. On počinje sa dva proširena modela Univerzuma: jednim zasnovanim na standardnim pretpostavkama o ravnomernosti i ravnosti kosmosa i drugim koji uvodi neka podešavanja koja uključuju ono što je poznato kao konstanta sprege.
Konstante spajanja opisuju interakcije sila između čestica, kao što je način na koji će elektromagnetna polja dva protona koja se drže u neposrednoj blizini uticati na ponašanje jedno drugog na specifične načine.
Sve sile imaju konstantu spajanja, koja uopšte nije nužno konstantna, menjajući se sa energijom. Ovo ostavlja prostor za konstante spajanja da variraju dovoljno da utiču na to kako se svetlost ponaša. Ako se ova konstanta promenila tokom vremena, naši proračuni o starosti Univerzuma mogli bi da budu u znatnoj meri netačni.
„Naš novo osmišljeni model produžava vreme formiranja galaksije za nekoliko milijardi godina, čineći univerzum star 26,7 milijardi godina, a ne 13,7 kao što je ranije procenjeno“, kaže Gupta.
Jedan od problema sa teorijom umornog svetla je da bi gubitak energije u svetlosnom talasu odgovarao gubitku impulsa, što bi uticalo na izgled daleko udaljenih objekata. S obzirom da drevne galaksije izgledaju neobično sitno, ovaj sukob bi zapravo mogao biti razlog da se preispita hipoteza.
Kao što se dešava kad god se zapažanja ne poklapaju sasvim sa očekivanjima, naučnici bacaju svaku ideju koju mogu da smisle na problem da vide šta ostaje. Neki su svakodnevni, neki neobični, a neki kopaju leševe mrtvih hipoteza da vide da li ipak imaju otkucaje srca.
Kakvo god objašnjenje na kraju ostane, gotovo sigurno će promeniti način na koji gledamo na naš Univerzum i njegov zaslepljujući sadržaj će evoluirati.
