Zagrevanje okeana dovodi do intenzivnih morskih toplotnih talasa koji mogu biti izuzetno štetni za morske ekosisteme, posebno na površinama okeana. Studija Mediteranskog instituta za napredne studije (IMEDEA-CSIC-UIB), zajedničkog centra Španskog nacionalnog istraživačkog saveta (CSIC) i Univerziteta Balearskih ostrva (UIB), predlaže preispitivanje i izmenu definicije za morske toplotne talase.
S obzirom na današnje postepeno zagrevanje i definiciju, prognoze morskih toplotnih talasa u Mediteranu pokrivaće skoro celu godinu do 2050. Istraživanje otvara novi horizont usklađivanja za klimatske indikatore kako bi se prilagodili realnosti klimatskih promena danas. Rad je nedavno objavljen u časopisu Frontiers in Marine Science.
Morski toplotni talas je ekstremni događaj definisan kao period kada je temperatura mora u određenom regionu nenormalno topla. Bez obzira na to, „treba da budemo oprezni sa onim što smatramo nenormalnim pošto živimo u vremenu klimatske tranzicije, gde klimatske varijable ne ostaju konstantne na duži rok i imaju tendenciju rasta. U tom smislu, uticaj je posebno oštar u Mediteran gde se površinska temperatura zagreva brzinom od skoro 0,5ºC po deceniji“, objašnjava Pere Roselo, glavni autor rada.
Morski toplotni talasi u Sredozemnom moru su jači tokom leta, postavljajući nove maksimume iz godine u godinu. Toplotni talasi utiču na različite vrste morskog života, kao što je mediteranska morska trava (Posidonia oceanica). Ova biljka je ključna za ekosistem Mediterana, gde temperature često prelaze granice koje morska trava može da izdrži i na taj način dovodi u opasnost svoj opstanak.
U cilju predviđanja broja toplotnih talasa na Mediteranu koristeći klimatske modele, tim naučnika je primetio nedoslednost: trenutna definicija predviđa toplotne talase tokom cele godine do 2050. s obzirom na postepeno zagrevanje Mediterana. To ih je navelo da ponovo razmisle o premisi rada i da predlože ažuriranje definicije.
Trenutna pravila za definisanje toplotnih talasa obuhvataju uzimanje referentnog klimatskog perioda od 20 do 30 godina od početka 1980-ih (kada su sateliti počeli da mere temperaturu površine mora). Po ovoj metodologiji objavljene su globalne i regionalne studije koje ukazuju na trajne toplotne talase u narednim decenijama.
Ipak, Pere Rosello ističe da „polazeći od pretpostavke da je toplotni talas ekstremni događaj, verujemo da su ovi zaključci malo pogrešni i da ugrožavaju upotrebu ovog indikatora: umesto da odražava period ekstremnih temperatura, on bi samo odražavao poznato postepeno povećanje temperatura dok se to označava kao ekstremni događaj.“
Zbog toga istraživači predlažu užu definiciju toplotnih talasa, koristeći fleksibilne, a ne istorijske referentne periode, u skladu sa drugim naučnim studijama. Na primer, ovo bi značilo korišćenje perioda između 2000. i 2019. za analizu toplotnih talasa u 2020. godini. Ovaj pristup uključuje osnovno zagrevanje u referentnim periodima i održava retku prirodu ovih ekstremnih događaja konstantnom.
Grupa naučnika koristila je i satelitske podatke i prediktivne klimatske modele do 2100. godine kako bi zacementirala i vizualizovala svoju hipotezu. U tom smislu, paralelna analiza naglašava potrebu za reinterpretacijom morskih toplotnih talasa i pruža osnovu za bolje razumevanje tempa klimatskih promena.
Istraživanje otvara novi horizont usklađivanja klimatskih indikatora kako bi se prilagodili realnosti klimatskih promena. Ovo bi moglo dovesti do preciznijeg i kontekstualizovanog razumevanja ekstremnih događaja kao što su morski toplotni talasi, uz poboljšanje odgovora na ublažavanje klimatskih izazova i prilagođavanje na njih.
