Rizik od raka raste sa svakom deobom ćelije. Kao takvi, očekivali biste da dugovečne vrste poput slonova češće dobijaju rak nego kratkovečne vrste poput miševa. Međutim, 1975. godine Ričard Peto je otkrio da to nije slučaj i da postoji veoma mala varijacija u riziku od raka tokom života između životinjskih vrsta. Ovo je poznato kao Petov paradoks.
U novoj publikaciji, tri istraživača sa Univerziteta i istraživanja Vageningen (VUR) predlažu hipotezu koja objašnjava varijacije u riziku od raka kod gljiva. Čini se da neke gljive primenjuju poseban tip ćelijske deobe kako bi sprečile da se biraju sebične mutacije, drastično smanjujući rizik od raka. Rezultati studije objavljeni su u časopisu Microbiologi and Molecular Biologi Revievs.
Petov paradoks se može objasniti strožim mehanizmima protiv raka koje dugovečne vrste imaju u poređenju sa kratkovečnim vrstama. Ova teorija se primenjuje na životinje koje razviju rak kada mutirane ćelije koje se brzo dele smanjuju sposobnost životinje. Istraživači VUR-a su ranije otkrili da se u gljivičnim mrežama može razviti vrsta „karcinoma jezgra“.
„Mutacije se mogu pojaviti u miceliji gljivica – podzemnoj mreži gljivičnih filamenata – koje daju jezgru konkurentsku prednost u micelijumu“, objašnjava Duur Aanen, jedan od uključenih istraživača. „Pošto su ove mutacije odabrane unutar micelijuma, ali smanjuju sposobnost micelijuma u celini, o njima možete razmišljati kao o vrsti ‘raka jezgra’.“
U svojoj publikaciji, istraživači VUR-a (Aanen i njegove kolege Anouk van ‘t Pađe i Ben Aukier) smatraju da dugovečne, sporo rastuće gljive, kao što su vilinske prstenaste vrste koje mogu da žive stotinama godina, moraju imati mehanizme koji smanjuju rizik od takvih karcinoma jezgra.
Vrste koje obično brzo rastu – ali imaju kratak život – ne trebaju takav mehanizam. Zaista, ove vrste su sklone razvoju karcinoma jezgra ako ih uzgajate duže u laboratoriji nego što bi normalno rasle u prirodnim uslovima. Prethodna istraživanja su otkrila da su, bez izuzetka, odabrani mutanti izgubili sposobnost spajanja kao gljivične filamente (hife), i da je ovaj gubitak fuzije odgovoran za konkurentsku prednost gljivičnog micelija.
Prema istraživačima, mehanizam odgovoran za otpornost na ove vrste mutanata kod dugovečnih vrsta je spojna veza. Ova struktura se javlja samo kod gljiva koje formiraju pečurke i njena funkcija do sada nije imala zadovoljavajuće objašnjenje.
Stezna veza se formira tokom ćelijske deobe micelija u gljivama koje formiraju pečurke. Ovaj micelijum se naziva dikarion, jer ćelije imaju dva genetski različita haploidna jezgra (haploidne ćelije sadrže samo jednu kopiju svakog hromozoma). Kada se terminalna ćelija podeli, jedno od dva jezgra ide „zaobilaznim putem“ do ćelije ćerke, tako što prvo migrira u privremenu bočnu ćeliju, koja se kasnije spaja sa ćerkom. Nakon fuzije, ova bočna ćelija ostaje vidljiva kao spojna veza.
„Ako se ćelija ne može spojiti, to znači ćorsokak za ćeliju, a time i kraj njenog jezgra“, objašnjava Anen. „Moje kolege i ja sada smo predložili novu hipotezu: da je fuzija spojne veze test trenutak za jedno od haploidnih jezgara. Pošto je naše prethodno istraživanje otkrilo da je gubitak fuzije glavni put do raka jezgra, pretpostavili smo da spojna veza deluje kao uređaj za skrining kvaliteta jezgra, pri čemu oba jezgra neprestano testiraju jedno drugo na sposobnost spajanja, što je test da jezgra sa mutacijama u fuzionim genima ne uspevaju. Stoga tvrdimo da micelije imaju konstantan i nizak rizik karcinoma jezgra, bez obzira na njihovu veličinu i životni vek.“
