Prenošenje nauke široj publici može biti izazovno. Uspešno prenošenje istraživanja o polarizovanim temama kao što su klimatske promene može biti još teže.
Ali nova studija sa Univerziteta Viskonsin-Medison istraživač Nan Li pokazuje da namerno integrisanje umetnosti sa vizuelizacijom podataka može pomoći nestručnoj publici da se smislenije bavi klimatskim promenama, a istovremeno premošćuje političke podele na načine na koje sami podaci ne mogu. U stvari, grafikoni podataka sami po sebi mogu da pogoršaju političku podelu o klimatskim promenama.
Kao docent na Odseku za komunikacije nauka o životu, Li proučava kako inovativni vizuelni prikazi nauke mogu oblikovati razumevanje i mišljenja ljudi o različitim naučnim pitanjima. Li se udružio sa Isabel Villanuevom, Tomasom Jilk i Dominikue Brossard iz UV–Madison i Brianna Rae Van Matre iz EcoAgriculture Partners kako bi ispitali odgovore ljudi širom političkog spektra na sliku Diane Burko pod nazivom „Letnje vrućine, 2020.“.
Slika prikazuje crvene, narandžaste i plave motive šumskih požara i topljenja glečera koji se preklapaju sa mapama koje izgledaju kao da kapaju preko grafikona globalnih nivoa ugljen-dioksida u atmosferi. Nisu samo umetnost i nauka jedna pored druge ili lepe boje dodate grafikonu; ovo dvoje se kombinuje da ispriča širu priču koja tera ljude da zaustave i razmišljaju o klimatskim promenama.
Li smatra da je ova namerna integracija podataka u umetničko delo deo njegovog uspeha.
„Da bi umetnost maksimizirala svoj potencijal kao alat za javno angažovanje, zaista treba da je koristite kao katalizator za pokretanje samorefleksije“, kaže Li. „Ljudi koriste ovo umetničko delo kao polaznu tačku za razmišljanje o tome šta sve ovo znači za njih same.
Za studiju, objavljenu u Communications Earth & Environment, 671 učesnik ankete iz celog SAD je podeljen u grupe i pokazao četiri različite prezentacije slike i podataka koje sadrži: originalnu sliku, detaljnu verziju grafikona koji uključuje, pojednostavljenu verzija tog istog grafikona i uređena verzija slike sa detaljnim grafikonom.
U prvoj iteraciji ankete, učesnici su unapred dobili instrukcije da razmisle o značenju i emocijama koje vizuelni prikazi izazivaju. Učesnici ankete koji su videli slike prijavili su jače pozitivne emocije — poput sreće, strahopoštovanja, inspiracije i nade — od učesnika kojima su prikazani samo grafikoni.
Istraživači su zatim koristili alat za digitalno uređivanje da bi predstavili kako bi izgledalo da su „Summer Heat, 2020“ i drugi vizuelni materijali postavljeni na Instagram feed. Natpis je sadržao više detalja o slici i činjenice o klimatskim promenama.
Učesnici su smatrali da je objava umetničkog dela jednako verodostojan izvor informacija kao i objava sa grafikonima podataka. Li kaže da ovo otkriće podržava ideju da galerije nisu jedini način na koji ove vrste umetničkih dela mogu biti uspešne, ali da je njihovo dovođenje široj publici putem društvenih medija takođe korisno.
Uopšteno govoreći, kada ljudi vide grafikone o klimatskim promenama, da li se identifikuju kao liberalni ili konzervativni utiče na to kako oni vide relevantnost problema. Ali u novoj studiji, Lijev tim je video da je jaz između političkih opredeljenja smanjen kada su učesnici ankete videli sliku u formatu društvenih medija. Drugim rečima, kada i liberali i konzervativci vide umetničke prikaze klimatskih podataka, a ne samo podatke, veća je verovatnoća da dele percepciju da su klimatske promene relevantne za njih.
Druga iteracija ankete nije uputila učesnike da razmisle o značenju i emocijama koje su vizuelni elementi inspirisali pre nego što su ih videli. Učesnici su pregledali simulirane postove na Instagramu, a zatim su kasnije prijavili svoju percipiranu relevantnost klimatskih promjena. Ovoga puta, percipirana relevantnost klimatskih promena od strane učesnika bila je podjednako polarizovana duž njihove političke ideologije uprkos različitim vizuelnim prikazima koji su im prikazani. Liju ovo sugeriše da je pripremanje ljudi za introspekciju važno za rušenje političkih barijera.
Iako su nalazi uzbudljivi, Li takođe priznaje da je ova studija slučaja veoma specifična. Studija je ograničena na korišćenje jedne slike u jednom stilu od jednog umetnika.
U nastavku, ona i njen tim se nadaju da će završiti dodatne studije koje će otkriti koji element dela čini prenošenje naučnih informacija uspešnijim. Oni žele da prošire studiju kako bi uzeli u obzir reakcije umetnika iz drugih sredina na druge stilove i ispitali reakcije ljudi u drugim zemljama. Li i njen tim takođe naglašavaju da je važno da naučnici i umetnici budu svesni nivoa interesovanja svoje publike za umetnost i prepoznaju da neće svi reagovati emocionalno ili kognitivno na delo na isti način.
Iako saopštavanje ovih polarizirajućih koncepata može biti izazovno, Li veruje u sposobnost umetnosti da premosti jaz između laičke publike i naučnih podataka.
„Kada pokažete umetnost, mislim da to na neki način tera ljude da pomisle: ‘Hej, sačekaj malo. O čemu se ovde radi?’“, kaže Li. „To popunjava maštoviti deficit ljudi o tome šta znače podaci bez pristupa predavanjima. Zapravo angažuje ljude da sami istraže značenje.“
