U bledom svetu leda i snega, poslednja boja koju očekujete da vidite na horizontu je crvena.
Godine 1911, tokom britanske ekspedicije na Antarktik, istraživači su bili šokirani kada su primetili da glečer ‘krvari’ na jezero prekriveno ledom.
Mesto je poznato kao Krvavi vodopad, a stručnjacima je trebalo više od jednog veka da shvate šta zapravo uzrokuje jezivu boju.
Kada je tim američkih naučnika uzeo uzorke sa zarđalog jezika Tejlor Glečera u novembru 2006. i sredinom i krajem novembra 2018. godine, i analizirao sadržaj pomoću moćnih elektronskih mikroskopa, uhvatili su pravog krivca „na licu mesta“.
Iako je sprovedeno mnoštvo studija o hemiji i mikrobima koji žive u ispuštanju iz Krvavih vodopada na Antarktiku, potpuna analiza njegovog mineraloškog sastava tek je trebalo da bude preduzeta. Koristeći niz analitičke opreme, istraživači su otkrili nekoliko iznenađenja koja su pomogla da se bolje objasni kultna crvena nijansa.
„Čim sam pogledao slike mikroskopa, primetio sam da postoje te male nanosfere i da su bile bogate gvožđem“, objašnjava naučnik o materijalima Ken Livi sa Univerziteta Džon Hopkins.
Sićušne čestice potiču od drevnih mikroba i predstavljaju stoti deo veličine ljudskih crvenih krvnih zrnaca. Oni su veoma bogati u topljenim vodama glečera Tejlor, koji je dobio ime po britanskom naučniku Tomasu Grifitu Tejloru koji je prvi primetio Krvavi vodopad na ekspediciji od 1910. do 1913. godine.
Zajedno sa gvožđem, nanosfere takođe sadrže silicijum, kalcijum, aluminijum i natrijum, a ovaj jedinstveni sastav je deo onoga što slanu, subglacijalnu vodu pretvara u crvenu boju dok sklizne sa jezika glečera i susreće se sa svetom kiseonika, sunčeve svetlosti i toplote. prvi put posle dugo vremena.
„Da bi bili mineral, atomi moraju biti raspoređeni u vrlo specifičnu, kristalnu strukturu“, objašnjava Livi.
„Ove nanosfere nisu kristalne, tako da ih metode koje su ranije korišćene za ispitivanje čvrstih materija nisu otkrile.“
Glečer Tejlor na Antarktiku je domaćin drevne mikrobne zajednice stotinama metara ispod svog leda, koja je evoluirala u izolaciji milenijumima, ili možda čak i milionima godina.
Kao takvo, to je korisno ‘igralište’ za astrobiologe, nadajući se da će otkriti i skrivene oblike života na drugim planetama.
Ali nova otkrića sugerišu da ako roboti poput Mars Rovera nemaju odgovarajuću opremu na brodu, možda neće moći da otkriju sve životne oblike prisutne ispod ledenih tela planete.
Spektroskopska oprema koja se koristi za identifikaciju nanosfera u trenutnoj studiji, na primer, nije mogla da se odnese na Antarktik. Umesto toga, uzorci su morali biti poslati u laboratorije u inostranstvu.
Nalazi podržavaju prethodnu hipotezu, koja sugeriše razlog zašto naučnici još uvek nisu otkrili život na Marsu je to što trenutna tehnologija ne može uvek da uoči znakove života, čak i kada se rover prevrne preko njih.
Na primer, ako bi Marsov rover upravo sada sleteo na Antarktik, ne bi mogao da otkrije mikrobne nanosfere koje pretvaraju kraj Tejlor glečera u lepezu crvene boje.
„Naš rad je otkrio da je analiza koju su sprovela rover vozila nepotpuna u određivanju prave prirode ekoloških materijala na površinama planeta“, kaže Livi.
„Ovo je posebno tačno za hladnije planete poput Marsa, gde materijali koji se formiraju mogu biti nanoveličine i nekristalni. Shodno tome, naše metode za identifikaciju ovih materijala su neadekvatne.“
Nažalost, priključivanje elektronskog mikroskopa na Marsov rover trenutno nije izvodljivo. Ovi uređaji su jednostavno previše glomazni i gladni energije, što znači da će uzorke morati da se vrate sa Marsa na Zemlju ako zaista želimo da ih proučavamo radi nanoskopskih dokaza o životu.
